ВУЧИЋЕВИ ПОГРЕШНИ ПОТЕЗИ?

Неретко слушам жалопојке бројних чланова Српске напредне странке на кадровска решења по локалним самоуправама, али и по њеним општинским одборима. Не желим да кажем да у томе нема истине, али ко зна колико пута ми се догодило да ме неко убеди како је у одређеном општинском одбору на челу напредњака нека вуцибатина, а када попричам са човеком и када се мало распитам у месту где живи о њему испостави се скроз другачија слика, односно да онај који га је оговарао заправо не може да поднесе што он није на челу одбора, јер га чланство неће. Некако је то и нормална појава у великим странкама, посебно ако су на власти. Но, кко год да се одлучи, стандардно се протеже питање- еј, да ли онај Вучић зна шта ради и ко му води странку?

Многи би рекли, па и ја, да Вучић страховито греши што многим пружа шансу. Чак и најгорим прелетачима и каријеристима. Онима који су га до те мере пљували да је то било страшно. Што је најгоре, многи од њих када се после свега поново осете незадовољним не умеју то да цене што им је пружио прилику, па поново крену у најгору пљувачину по њему. Због тога и сам будем до те мере љут и бесан, јер знам колико је до њега тешко доћи, с обзиром на обим посла који има, па се увек питам како такви дођу до њега. Познајем га 19 година, сито и решето сам прошао са њим у многим кампањама и политичким биткама, па ипак не могу тек тако да дођем до њега, што је и нормално. Додуше, искрен да будем, и немам неку претерану потребу, осим да га људски питам како је и како издржава темпо који је себи наметнуо. Васпитање ми не дозвољава да неком седим на глави без разлога како би решио неки мој приватни проблем, јер између мене и битке за бољу позицију Србије, сигурно је човеку ово друго далеко и битније и важније. Али, бројним каријеристима очито васпитање није баш најјача врлина, но, то је живот. Ипак, поставља се питање зашто се таквима пружа шанса?

„Ко на брду ак имало стоји, више види но онај под брдом“, један је од најмудријих стихова Владике Рада у „Горском вијенцу“. Вучић савршено добро познаје менталитет нашег народа. Свестан је да рововска битка и стварање непријатеља није добро за Србију. Заправо, он маестрално и од оног ко му је суштински противник уме да извуче оно што је најкорисније за земљу. Још на почетку преузимања одговорности схватио је да би тотално брисање дојучерашњих руководилаца апсолутно уништило систем, јер код њих је у рукама за многе друштвене токове и нож и погача, с обзиром на чињеницу да су они креирали политику државе пуних 12 година. Лустрације и реваншизам су само доносили сукобе у друштву, а Вучић је одлучио да помири Србију. То свакако изазива незадовољство код чланства које се борило против таквих, јер свакако да су људи очекивали да ће они сада доћи на челне позиције у држави. Међутим, нагло урушавање свега што је претходна власт радила, довело би до колапса државе. СНС је морала да прође процес прилагођавања да је власт и да њено чланство схвати да СНС није више опозиција. Тај прелазак није био ни мало лак. Без обзира што СНС има заиста најбољу кадровску структуру, ти људи ипак дуги низ година нису били у систему, јер су били опозиција. Тек сада, после ових избора, може се рећи да су ти људи прошли транзициони период припреме да преузму апсолутну одговорност. Ту се мора бити искрен. Зато је Вучић, дубоко сам уверен, са апсолутним преласком власти и преузимање одговорности СНС у потпуности ишао полако. Поучен искуством ДОС-а који је револуционарно све мењао па су довели државу до колапса, Вучић то није желео, јер је био дубоко свестан последица. Вагао је на једној страни незадовољство свог чланства, а са друге стране интерес државе. Свакако, био је и дубоко свестан укорењености страног фактора у многим сегментима нашег друштва који је инсталирао многе кадрове по Србији чија би нагла смена била велики проблем за Србију. Отуда, Вучић је употребио мудрост како би остварио оно што је суштински желео- да се земља подигне без турбуленција и политичких скандала. Незадовољно чланство је ипак прихватило у највећој мери ове потезе, јер су људи почели рационално да размишљају и да на политику све више гледају као на делатност од општег, а не од личног, интереса. То је некако највећи Вучићев успех. 

Да би се све то наставило, али овог пута са истинским преузимањем одговорности СНС за државу, Вучићу је на наредним изборима национално јединство најпотребније. Листа коју предводи верујем да је доказ да ће на јединству државе највише радити.  

Оставите одговор