СТИДИМ ЛИ СЕ СВОГ ДОСАДАШЊЕГ ДЕЛОВАЊА?

Politika , proslava rodjendana Ratka Mladica na Topcideru , Milo

Предводио си националистичке структуре на Правном факултету, предводио си протесте против хапшења Радована Караџића, славио си рођендан Ратку Младићу, био си члан Српске радикалне странке… Све је ово плејада оптужби са којима се свакодневно суочавам. На све то се увек дода, као шлаг на торту, оптужба да сам националистичко крило у СНС и да сам проруски човек. И да вам искрено кажем, ни мало није лако живети са свим овим у друштву какво је Србија, јер изгледа да је само у Србији забрањено волети своју земљу и за њу се борити. На сваком кораку, од научног рада, политичког деловања, жеље да радите нешто са својих десет прстију, увек сам имао неког ко би ме стопирао. Неког из сенке коме смета моје политичко мишљење. Био сам означен као „екстремиста“, па су ме три године на правди Бога припадници БИА прислушкивали не би ли преко мене дошли до кретања Александра Вучића и Томислава Николића.

Да се разумемо, ја заиста схватам потребу да Србија буде део одређених интеграција, јер она сама не може да опстане. Како је Европска унија једини тренутно интегративни процес који је реалан и остварив, природно је да ми тежимо да у њу уђемо. Да ли ћемо успети, то је већ друга тема. Да ли морамо по сваку цену, е то је већ питање за расправу и лично као евроспекптик нисам присталица позитивног одговора. Ми морамо да остваримо стандарде и да земљу доведемо до стадијума да по питању стандарда нико не може ништа да нам приговори. Свакако да сам улазак, ако икада дочекамо понуду, неће од нас толико зависити, већ од оних који доносе политичку одлуку да ли даље да шире Европску унију или не. Но, није ни то најбитније. Битно је да ли нако жели да нам наметне да размишљамо живина која већ сутрадан заборавља шта је јуче било. Лично, не могу на то да пристанем и зато се свакодневно суочавам са онаквим невероватним оптужбама, које су суштински за мене лично похвале. Потребно је да ми се из главе избије да је мој народ страдао и да је над њим почињен стравичан злочин у прошлости, а ваљда је неопходно да прихватим и тада ћу бити пожељан да је мој народ имао злочинце који су га предводили и да смо ми као народ злочинци јер смо такве бирали. Е, то је већ превише и на то никако не пристајем!

Да, тачно је, предводио сам пре осам година, као млад човек и још увек пун енергије, младе људе који су изражавали протест против хапшења Радована Караџића. И ни мало се тога не стидим, већ напротив! И нећу у својим размишљањима и души никада прихватити ревизију историје рата у БиХ коју нам је Трибунал припремио да је Радован Караџић ратни злочинац. По тој логици, злочинац је и Гаврило Принцип и сви припадници „Младе Босне“, јер и њих је неки суд, тада признате Царевине осудио. Злочинац је онда и мој чукундеда, јер је и он био део „Младе Босне“ и попио је 20 година строгог затвора у Араду. Као што се та Царевина распала, можда ће једног дана пасти у воду злочиначки политички наум оних који су формирали Хашки трибунал.

Да ли сматрам да су Радован Караџић и Ратко Младић хероји?

Свако је херој ко се у тешком моменту прихвати да предводи свој народ. И Карађорђе и Милош Обреновић. Па и Радован Караџић. За Турке је Карађорђе злочинац, па да ли је требало да Срби прихвате ту тезу тада најмоћније силе на Балкану? Радован Караџић је у том моменту био неко кога је српски народ, баш због његове храбрости да се стави на његово чело, изнедрио и пружио му мандат да га предводи. Тај исти народ му је потврђивао мандат и током рата у БиХ. Заиста, не могу да пристанем да је неко злочинац ако му се пресуда заснива на имагинацији, односно на измишљеним категоријама које нигде у свету не постоје као што су „удружени злочиначки подухват“ и „командна одговорност“. Пресуда Радовану Караџићу није изречена ни на једном доказу у коме се наводи да је Караџић наредио убиства. Чак нема ни сведочења макар једног сведока који би евентуално потврдио да је Караџић евентуално усмено наредио убиства, прогон, истребљење и сличне будалаштине које су му накалемљене. Е, зато не пристајем на политичке пресуде и не може ми нико мишљење променити, а допустите, имам ваљда право да мислим, осим ако нам неко не покуша и то да одузме.

На крају, овима из НВО сектора који ме за све ово оптужују, могу само да се захвалим, јер ја њихове оптужбе носим као ордење. И само нека наставе. Не стидим се ни тога што сам тада давне 2007.године из пркоса према њиховом иживљавању над српским народом у „Милошевом конаку“ прослављао рођендан Ратку Младићу. Ево им и фотографија као доказ да се тога не стидим. И немам намеру да то бришем. Свакако, човек годинама у политичком деловању сазри. Тада сам био готово десет година млађи и бунтовнији. Али је мој бунт био чист, јер је био уперен да браним свој народ од сумануте кампање да је злочиначки, а која се и данас води. Да се поново родим, исто бих урадио. Можда зато у друштву као што је Србија и немам неку перспективу, али вреди се борити за друштво у коме ће се чојство и јунаштво ценити, а не газити. Зато мене драга господо никада не можете да купите. Мене не занимају ваши пријеми по амбасадама, мене не занима да ме амбасадори и конзули тапшу по раменима, мене ваше благостање настало на продаји вере за вечеру не интересује. Дража ми је моја мука и да ме свуда минирате, али да ми је душа чиста. За разлику од вас, мени мозак није у деведестим годинама, већ гледам напред, али свакако не желим да вам дозволим да нам кроз ваше идиотске кампање намећете колективну кривицу и епитет да су нас злочинци предводили да смо злочиначки народ. Ви Србију и српски народ нападате за новац који добијате. Ја је од вас и вама сличних браним срцем и душом. То је та кључна разлика и не стидим се онога што сам радио, уз ограду да сам понекад и грешио, јер ко ради тај и греши, а нећу се стидети ни у будуће када вам се будем супротстављао на сваком кораку. Због будућности Србије!

Владимир Ђукановић

Оставите одговор