Да ли је ово крај?

britanija

Никада нисам био присталица концепта данашње Европске уније. На наше европске интеграције гледао сам као на нужно приближавање нечему што си принуђен да се приближиш, јер сам на свету не можеш да опстанеш. Пошто никакве друге интеграције тренутно не постоје, ЕУ се заиста наметала као једино логично решење за Србију. Искрен да будем, вредности које заговара ова наднационална творевина бар мени лично добрим делом нису биле блиске, а очито нису ни европским народима који све више изражавају жељу да се Европска унија реформише, а по први пут смо доживели да једна од кључних држава вољом њених грађана напусти Европску унију. Отуда, врло сам поносан што сам као члан странке која се залаже за улазак Србије у Европску унију био неко ко је одувек изражавао евроскептицизам. Хвала свим страначким колегама, па и самом председнику странке, што су разумели шта говорим и што се унутар Српске напредне странке увек могла слободно да води дискусија о нашем европском путу.

Србија нема потребе да напушта зацртани европски пут, јер она свакако није држава која може много тога да одлучи у међународним односима. Нама је потребна добра сарадња како са Бриселом, тако и са Лондоном. Оно што Србија мора да уради, а то је да сагледа у ком правцу ће њен даљи европски пут ићи и има ли простора с обзиром на околности да се он настави без сувишних препрека. Под појмом „препреке“ најпре мислим на досадашње услове који су нама диктирани, а који су неретко били тако постављени да их је било немогуће прихватити. Србија се сада ставља пред дилему на који начин испуњавати оно што се од нас захтева, јер нити имамо реалне шансе да у догледно време уђемо у некакве европске интеграција како год оне изгледале, нити Брисел има више толики кредибилитет да нам услове поставља. Наша позиција коју смо изградили, а то су најпре добри односи са Руском Федерацијом и Кином, у овом моменту нама дају сјајну шансу да искористимо то што нисмо чланица Европске уније, јер нема никакве дилеме да ће бројне европске државе после оваквог исхода референдума у Великој Британији похрлити као источним тржиштима. Отуда је Вучићев концепт куповине карте за „Титаник“ на који ми ипак мало каснимо суштински одличан. Друштво на „Титанику“ свакако не жели да нас прими, а ни ми баш немамо потребе да журимо на „Титаник“, јер нисмо економски спремни за тако богато друштво. Уосталом, већ стижу најаве да ће се богато друштво надаље растурати.

Зашто је концепт Европске уније доживео свој фијаско када је све тако лепо замишљено да смо сви једнаки? Очито зато што су неки помислили да су малкице „једнакији“ (овај термин је иначе бесмислен и језички немогућ, али на најбољи начин осликава заговарање једнакости у ЕУ). Дивно је што су свим европским државама уста пуна људских права, солидарности, мултикултуралности и свих осталих хуманистичких термина. Проблем је што то у пракси никада није заживело, нити ће заживети, јер је немогуће изједначити Немачку и Бугарску, Шведску и Грчку, итд. Ради се о различитим културама, традицији, историји, различитим економским коцептима, погледима на живот. Сулудо је од старта замишљено да би се једна таква шареноликост могла уредити кроз централизовање у Бриселу, који је постао омражени бирократски град. Ако већ говоримо о људским правима, па људско право сваког човека је да не прихвати наметање нечега што му не одговара. Оно што је ред за Шпанца, не значи да је и ред за Француза, оно што је размишљање о раду код Немаца, не значи да на исти начин тако размишљају у Пољској. Европска унија, колико год да се упињала, није успела да изједначи размишљања свим њеним грађанима. Једино у чему је успела Европска унија је прављење гломазног бирократског апарата који је свима наметао понекад и крајње бесмислене захтеве, а који је био папрено плаћен од стране свих чланица Европске уније. Уосталом, ако је суштина демократије у избору, поставља се логично питање ко је бирао руководиоце Европске уније? Ко им је икада пружио легитимитет за било шта и у чије име су они доносили одлуке? Узгред, на првом испиту солидарности, а то је била мигрантска криза, Европска унија је пала за сва времена и ту се јасно видело колико је њен концепт изграђен на слабим темељима.

Урушавање националних држава, односно жртвовање њихових суверенитета због наднационалне творевине каква је Европска унија, од старта је била велика грешка. Отворене границе јесу лепа ствар, али због тога данас велики број држава Европске уније страхује за сопствену безбедност, јер очигледно је да безбедносна апарат којим се командује из Брисела није положио испит. Супер је имати јединствено економско тржиште, само је проблем што се у многим сегментима државе нису одрекле ексклузивитета на поједине привредне гране и не допуштају примену економских правила Европске уније на својим просторима. Посебно када је реч о онлајн трговини, играма на срећу и сличним делатностима око којих се врти велики новац, а државама доноси значајне пореске приходе. Без обзира на прокламовану слободу тржишта и његову отвореност, то се у пракси готово никада до краја није спровело. Неко ће рећи да је то себичност самих држава и неспремност да се жртвују за више циљеве, али да ли је баш тако? Хуманизам и солидарност су речи које су добре у сврху маркетинга. У пракси свако гледа сопствени интерес, јер зашто би се неки Немац жртвовао за бољитак Бугарске, Грчке или Србије? Да резимирам, страховита централизација је довела до побуне и излазак Велике Британије је отворио Пандорину кутију.

Не знам да ли ће Европска унија преживети, заправо сигуран сам да као садашњи концепт неће, односно мораће да претрпи значајне реформе. Што се нас тиче, да ми тамо хоћемо да идемо, ми хоћемо добре стандарде да усвајамо, али нема претеране потребе да се осврћемо на сваки њихов захтев који више личи на уцену. Времена се мењају, па и политички концепти. То увек морамо на уму да имамо.

 

 

Једно мишљење на „Да ли је ово крај?“

  1. Djuka vi ste Pravnik (pravnik sa velikim slovom jer Pravnici I Ekonomisti u Beogradu vedre I oblace, mozda ne vi licno, ali drugi to sigurno rade), pa me interesuje kako je rimsko carstvo I grcko carstvo kao neka buduca EU se odnosila prema razlicitim kulturama I verama. Mislim da je u ovom momentu vazno da gledamo iskljucivo nas interes, ali ja sam iz dijaspore, shvatite koliko ce biti nama tesko da zastitimo svoj indentitet, ako Srbija bude lutala. Kada kazem identitet mislim na licnost, kako ostati ono sto jesi, ono za sto su se nasi preci zrtvovali da spase nase duse. Nasi preci su savrseno dobro znali zasto se bore. Danasnja vlast takodje, treba da jasno kaze, koji su nacionalni (ekonomski) interese Srbije, I da ponudi jasan plan. kada kazem ekonomski plan nemislim na ekonomiste, jer ekonomisti su tu da vec postojeci novac racionalno raspodeljuju, ali oni nemaju pojma kako zaraditi novac jer to rade proizvodjaci.

Оставите одговор