Председнички избори

Сваки дан у Србији појави се неки нови председнички кандидат који за себе тврди да ће баш он бити сигурни победник председничких избора који нас очекују највише негде до марта месеца следеће године. Унапред им честитам на сигурној победи. Претпостављам да ће Србија, слушајући њих, добити најмање десет председника.

Шалу на страну, но тај циркус од кандидовања, а сложићете се једино највећа странка још увек није истакла свог кандидата, подсећа на ону народну пословицу- када мачке нема, мишеви коло воде. Ипак, од дежурних циркузаната из опозиције, који су један дан за заједничког кандидата, а већ сутрадан су да свака вашка иде обашка., понекад појединци из владајућег дела умеју да буду и комичнији. Без обзира на чињеницу што Српска напредна странка није истакла свог кандидата и што актуелни председник државе такође истиче да још није донео одлуку о будућој кандидатури, постоји особа које бар два до три пута током недеље мора да пружи одређени коментар о председничким изборима, тобоже из разлога јер је новинари то питају, те увек у том коментару та особа мора да истакне како је постати председник Србије „круна каријере“, али ето она не зна да ли ће јој странка то понудити, али да ће она размислити ако до те понуде дође, итд. То му дође као најбестидније наметање кандидатуре, по принципу „ја сам ипак најбољи кандидат и права је грешка ако ме не кандидујете“. Очигледно је да би ту особу поједини амбасадорски кругови радо видели на том месту. Да се разумемо, свакако је да ће Српска напредна странка имати свог кандидата, но једина је истина, а то вам као члан председништва те странке могу да потврдим, да се о председничким изборима до сада није прозборила ни реч. О томе ће се говорити када дође време. Но, очигледно се неким колегама жури да себе наметну, што делује комично, јер ништа ружније не постоји, а вала ни глупље, када сам себе намећеш. Посебно су тада смешна наводно изненадна питања новинара о евентуалној кандидатури поменуте особе, која увек глуми изненађеност на то питање уз ограду да она не зна како се уопште нашла у тим причама. Као што је „случајно“ шетала пса испред председнтиштва у Пионирском парку да би је ту усликао један недељни часопис. Оно што је посебно занимљиво је чињеница да о унутарстраначким стварима, посебно тако важним одлукама као што је кандидатура за председника Србије, новинари не зову да питају председника или потпредседнике странке, већ зову обичног члана председништва којих има 50. Разумем да дотичну особу зову у емисије и за новинске интервјуе око њених послова унутар Владе, јер води један веома важан ресор, али да се њој даје ексклузивитет у коментарисању будућих председничких избора, а посебно у све очигледнијем намерном истицању да ће можда баш та особа бити председнички кандидат, делује више него провидно и ужасно комично.

Како год, зец је у шуми, а ражањ се спрема. Медији су излицитирали велики број кандидата, велики број њих је већ истакао да је победио, тако да практично нема разлога ни да идемо на председничке изборе, а неке медији и намерно промовишу и намећу у садејству са медијским тимовима дотичне особе. Све у свему, много бабица доводи до килаве деце. Нико од досада пријављених и намерно промовисаних објективно против оног кога Вучић буде подржао нема никакве шансе.

Оставите одговор