Балкански шпијун

Нема човека који није гледао легендарни филм Душана Ковачевића „Балкански шпијун“. И свакако, нема човека који Илију Чворовића није доживео као параноика који на правди Бога уходи свог подстанара који је дошао из Париза умисливши да је агент стране службе. Свакако и моја маленкост је на исти начин, кроз стални смех, доживела другове Чворовиће, Илију и Ђуру.

Зашто ово пишем и какве везе има овај филм са актуелним стањем у друштву?

Елем, недавно сам о филму причао са једним нашим вишегодишњим припадником службе који је сада у пензији, ако обавештајци уопште могу да буду у пензији, који ме је, најискреније, довео до тога да се запитам да ли је Душан Ковачевић заправо имао неку скривену поруку кроз тај филм, јер је читаву основну поставку да је Илија Чворовић параноик кроз разговор довео у питање. Чак ми је на крају препоручио да приупитам ако икада сретнем Душана Ковачевића да ли је баш поента филма била да се кроз хумор прикаже параноја оних који су „Голи оток“ преживели и стање друштва у коме свако на сваког сумња. Елем, кроз чувена питања да ли је подстанар Јаковљевић тек тако случајно дошао у земљу коју је полако почела да хвата економска криза и да напусти одличан бизнис који је имао у Француској те да дође да живи као подстанар, до тога зашто се сусретао са новинарком која је о кризи почела да пише отвореније, па зашто  се дружио са разноразним интелектуалцима који су доводили у питање сам социјалистички поредак, заиста ме је бацио у ребус да о филму после толико година почнем да размишљам на мало другачији начин. Заправо, стање друштва описано у „Балканском шпијуну“ и два различита погледа на сам филм, један лаички и други кроз сагледавање обеваштајца, одлично описује стање кроз које ми деценијама и вековима овде пролазимо. Код нас Срба увек је проблем да нешто кажемо преко телефона, јер увек сматрамо да нас неко прислушкује. Није то ни мало без разлога, јер код нас медији подстичу ту тему да се сви прислушкујемо. Чак и када две комшинице разговарају, оне неће њихове „поверљиве“ разговоре да воде преко жице, већ очи у очи, без обзира на чињеницу да ће после њихов разговор сазнати пола чаршије, јер тешко да могу да задрже језик за зубима. Код Срба увек постоји параноја да нас прате службе, да се сви уходимо и сви смо помало у души Илије Чворовићи. На странце готово увек гледамо као на потенцијалне агенте и константно живимо у размишљању да се против нас кује велика завера. Опет, са друге стране, свашта смо преживели да бисмо баш рекли да завере нема, јер догађаји из блиске прошлости свакако нису случајност. Самим тим, оправдање за другачији поглед на Ковачевић филм од овог утемељеног, такође има своје основе.

Како год окренете, проблем за сваку власт у Србији биће да код Срба разбије стереотипе о великим заверама и шпијунирању, јер увек ће нас задесити разноразни догађаји који ће нам указивати да завера ипак постоји. Зато ћемо увек сумњати у свакога и искрен да будем увек ћемо бити под тензијом да нас неко посматра. Тешко је у таквом друштву ишта здраво направити.

Него, заиста ћу морати да питам Душана Ковачевића да ли је било неке скривене поруке у филму.

Оставите одговор