Одјеци редовног јесењег заседања парламентарне скупштине НАТО у Истанбулу

Наша петочлана скупштинска делегација (Драган Шормаз, Владимир Ђукановић, Зоран Драгишић, Наташа Јовановић и Јасмина Николић) упутила се ка Истанбулу како би узела учешће на редовном јесењем заседању парламентарне скупштине НАТО. За неупућене, све земље чланице или земље које су при Партнерству за мир, имају право да узму учешће на редовним заседањима парламентарне скупштине НАТО, с тим што само земље чланице имају право гласа. До скоро је и Руска Федерација имала своју делегацију, јер је Русија чланица Партнерства за мир, али због дешавања у Украјини њено учешће је суспендовано. Што се нас тиче, ово су одличне прилике да резолуције које се тамо доносе, а тичу се нас, поправимо амандманима, да ступимо у контакт са утицајним људима и да свакако ослушнемо где то свет иде.

Бивша СФРЈ

Оно што је за нас најбитније то је чињеница да ми тренутно нисмо ником интересантни. Извештај о западном Балкану нису пропратиле чак ни све државе бивше Југославије (Хрватска није на седници имала делегата, мада су у Истанбул дошли Мирослав Туђман и Миро Ковач, док Македонија због сопственог расула није ни имала делегацију). Нико од Американаца није био присутан, Французи, Италијани и Енглези су били са по једним представником, док је само Немачка делегација била у пуном саставу. Да подвучемо црту, о нама и мигрантској кризи, која тек никог не занима, готово се уопште није говорило. Једино се по питању Црне Горе нагалсило да до следећег заседања све земље би требало да ратификују пријем Црне Горе у НАТО (до сада их је 13 ратификовало, а остало је још 15). Наравно, црногорска делегација је помало и комично, скоро па кроз заклетву, изразила лојалност Црне Горе према НАТО и апсолутну спремност коју су грађани на изборима потврдили да постану чланица Алијансе. Чак је и сам Столтенберг нагласио важност ширења НАТО и са тим у вези затражио је од свих земаља да доврше ратификацију пријема Црне Горе. Сам извештај о западном Балкану је по Србију био више него коректан, а известилац Ула Шмид је према нама, за дивно чудо, била крајње благонаклона.

Турска, Сирија, Ирак

Ово заседање је било посебно и по томе што се догађало у Турској у којој је још увек на снази ванредно стање због летошњег покушаја пуча. Ипак, на том примеру смо могли да јасно видимо шта значи када имаш утицај и колико ти се тада све допушта. Наиме, све критике да је Ердоган увео диктатуру, да је похапсио на хиљаде новинара, професора, официра, јавних личности и сваког другог на кога је пала макар трунка сумње да је „Гулениста“, пале су у воду после говора Јенса Столтенберга као председавајућег НАТО у коме је он дао пуну подршку Ердогану у борби да „учврсти демократију и владавину права“ у Турској. С тим у вези, пљуштале су похвале на рачун храбрости турског народа који је изашао на улице да брани уставни поредак и демократске вредности, а дефинисање Гуленове ФЕТО организације од стране турских званичника, посебно самог Ердогана, да је терористичка, добило је пуну подршку. Да је рецимо у Србији на снази то што Ердоган ради у Турској, ми бисмо у најмању руку били бомбардовани, али пошто је Турска друга војна сила у НАТО савезу и зато што је потребно спречити да не оде случајно ка руском загрљају, Ердогану је што се тиче унутрашњих прилика у Турској аминована свака делатност. По том питању нико му неће рећи ни реч.

Ипак, када се оде на паузу за кафу, већина дипломата се у приватним разговорима згражава над оним што Ердоган ради. Неки су шапутали да је то стање неодрживо, те да ће морати нешто да се предузме, али за сада је Ердоган овакав какав јесте веома потребан за НАТО.

Ердоган је приликом свог излагања, а то се могло чути и у излагању Хулуси Акара, начелника генералштаба турске армије, затражио да се Турској омогући да једина на Блиском истоку има право да се бори против тероризма. Разлог је више него јасан, Турска жели да доминира овим простором. Оно што је проблематично у тим захтевима је фокус Турске ко су терористи. Наиме, прву позицију деле ФЕТО и курдски ПКК, док је ДАЕШ далеко мање опасан са турског гледишта од ове две организације. Везано за ФЕТО, већ смо објаснили да је Ердоган добио одрешене руке да са њима у Турској уради шта год му падне на памет. По питању ПКК стање је другачије, јер је опште познато да Курди добијају наоружање од појединих западних земаља, што је иначе Ердоган жестоко замерио на самом скупу. Поента турског инсистирања на борби против ПКК је заправо притисак да се Турској одобри инвазија на северни Ирак и заузимање Мосула због нафтних поља и то је тренутно највећи фокус Турске у овом моменту.

Иначе, Ердоган је имао за циљ да присутним парламентарцима, па и самом Столтенбергу, прикаже себе као неприкосновеног лидера. Сам његов улазак у салу пропраћен је музиком која означава улазак султана, са њим је ишла читава свита, у позадини на лед екранима свуда је морала да се вијори турска застава, он је као лидер свима махао. Наравно, домаћини су се потрудили да нам дочарају како је народ одбранио у јулу демократију, те су сви присутни морали да добију сијасет ситних поклончића, од брошура до УСБ са ознакама како покушај пуча није успео. Сви смо морали да гледамо и кратке документарне филмове на седницама свих одбора о великој народној победи.

Свакако, нас је највише занимало хоће ли Турска пустити три милиона миграната који се тренутно налазе на њеној територији ка Европској унији, што би по Србију била катастрофа. Међутим, ту смо успели да сазнамо и које су рањивости Турске. Наиме, Турска економија је тренутно у прилично великој стагнацији. Лира свакодневно пада, а санкције са Руском Федерацијом учиниле су своје да огромне грађевинске фирме, на којима се иначе турска економија подизала, доживе фијаско. Изгубиле су огромне послове у Руској Федерацији, а садашњи повратак на старо иде јако тешко, јер су руске фирме заузеле њихово место. Турски извоз је са више од 60 одсто оријентисан ка Европској унији, што значи да ако би Ердоган и затегао односе са Бриселом, односно најпре са Берлином, врло лако би му Европска унија могла да уведе санкције за извоз робе и турска економија би ту доживела потпуни крах. Додатни проблем Ердогану је и чињеница да Турска има мало сировина за робе које производи, већ већину увози (памук из Египта увози), а инвестиције из арапског света су потпуно пале. Ако се на то дода преполовљени туризам због опасности од терористичких напада, Ердоган је у прилично великом проблему. То добро зна и он, али добро знају и земље Европске уније, те самим тим мигрантсна криза није била готово уопште тема овог скупа, нити њу ко озбиљно помиње.

Када је реч о сарадњи са Руском Федерацијом, ту морам да демантујем разноразне медије по Србији који пишу заиста све и свашта. Та је сарадња изнуђена и тренутно се споро одвија искључиво у економији. По питање геостратешких циљева, посебно у Сирији, Русија и Турска су дубоко конфротиране земље, с тим што нико неће да први повуче ороз после недавног наводног помирења Путина и Ердогана. Да будемо поштени, ту никаквог помирења нема, већ искључиво сагледавања ситуације кроз голи интерес. Статус кво за сада одговара и једнима и другима. Турци не могу да подносу што Путин пружа подршку Асаду, јер је, бар како нам је Мехмед Чавушоглу рекао, Асад убица који је побио преко 600 000 људи. Такође, Турска подржава територијалну целовитост Украјине и дели забринутост за судбину кримских Татара. Међутим, оно што Путину одговара је турско неслагање за западним земљама око Курда и што на врло суптилан начин запад ипак не дозвољава Ердогану да постане апсолутни владар Блиског истока. У том троуглу се тренутно игра одвија и сви су заточеници сопствених интереса.

Украјина, Балтик, прибалтичке државе

Генерално гледано, најмање задовољним овим скупом могу да буду земље бившег СССР-а. Колико год да им се вербално даје подршка и колико год су се представници тих земаља трудили заједно са колегама из из Европске уније пре свега да пљуну по Путину и да Русију означе као најгорег агресора после Хитлера, осим великих речи конкретна дела су изостављена. Односно, на неки начин НАТО је признао своју немоћ да их заштити од потенцијалне руске агресије. Заседању је између осталог присуствовао и Андреј Паруби, председник украјинске Врховне Раде који је дрвље и камење бацао по Русији, али осим снажне вербалне подршке ништа значајније није добио.

Да су на неки начин сви пуштени низ воду, могло се видети кроз Столтенбергово излагање који је рекао да НАТО сада има четири батаљона у свим тим земљама и да ће можда послати још који батаљон, али да се у будуће помоћ НАТО може огледати кроз разне програме подршке за обуку војске Естоније, Летоније, Литваније, Украјине, Грузије, итд. Чак је замолио све те државе да никако не изазивају тензије, јер циљ НАТО није да се створи конфликт, већ да се конфликт реши, а и ако дође до конфликта да он буде контролисан, а никако да се истргне контроли. Суштина Столтенберговог излагања је била да се искамчи новац од свих земаља чланица НАТО које су се обавезале на самиту у Варшави, а то је оних чувених два одсто од буџета које се морају издвојити за одрану. Практично, ништа друго га није ни интересовало. Између осталог, наводно радовање сарадње са Трампом Столтенберг је управо образложио тиме што ће се инсистирати да све земље чланице испуне своје финансијске обавезе према Алијанси. Наравно, било је ту најава жестоког сајбер ратовања против Русије, супротстављања Русији око мешања у политичке прилике европских земаља, било је разних осуда Путина, али се све своди на то да за све се мора уложити новац, а осим САД, Велике Британије, Турске, Грчке и Естоније, нико други није платио тих чувених два одсто. С тим у вези, на питање шта мисли о формирању европске војске, Столтенберг је врло вешто рекао да нема ништа против јачања европског стуба унутар НАТО, али да европска војска мора да буде састављена од свих земаља Европе, а не само земаља ЕУ и да никако не сме да има дуплу команду у односу на НАТО. Наравно, и тада је боцнуо представнике земаља ЕУ како нису платили два одсто за одбрану, а како ће онда формирати европску војску.

Иначе, по кулоарима смо могли мало да ослушнемо каква су размишљања светски утицајних људи по питању победе Доналда Трампа. Елем, лаж је да не постоји забринутост. Оне пројева свуда када причате са чланоцима делегација, посебно са америчким члановима. Нико од њих појма нема шта ће Трамп учинити. Ипак, дубоко се надају да он ништа неће мењати, али тај став се више заснива на чињеници шта они желе, а не са тим колико су реални у прогнозама. Заправо, нико ништа ни не зна како ће се Трамп понашати, те је садашњи скуп заиста протекао по принципу деловања како је до сада било.

Закључак

Све у свему, ово је било једно јако лепо искуство. За нас је, бар за сада, веома битно што нас нико нигде ни не помиње. Свакако да је важно да будемо присутни на оваквим скуповима, јер ту се може видети где иде свет. Пролећно заседање биће у Тбилисију у Грузији. Верујем, а искрено се и надам да ћемо им до тада бити додатно незанимљиви.

 

 

Оставите одговор