Народна Република Кина- галопирајући змај

Велика је част била предводити српску делегацију младих политичара у НР Кини где смо присуствовали скупу младих политичара из централне и југоисточне Европе под покровитељством НР Кине. Искуство које се понесе из економски најмоћније и најмногољудније државе на свету је нешто што заувек остане урезано и константно вас тера да размишљате шта би могло од тог искуства да се примени у вашој земљи. Морам да нагласим да Србија заиста има потенцијал у будућим политичарима, јер чланови делегације који су били са мном (Александар Шешељ СРС, Никола Рајичић СПС и Бошко Калановић ПС) заиста су се понашали изузетно одговорно и на све могуће начине су се трудили да Србију прикажу у најбољем могућем светлу остављајући било какве партијске разлике по страни.

Боравећи у Пекингу, граду који броји скоро 20 милиона становника, свакодневно смо се питали како је могуће да у толиком граду све функционише под конац, да је беспрекорно чист, да нико не баца смеће на улици, а да све то у нашим балканским, па ако хоћете и већини европских, градова, у просеку од три до двадесет пута мањим него Пекинг, тако нешто није могуће? Шта је то што младог Кинеза мотивише да бескрајно воли своју земљу, да поштује њене законе и правила, а зашто се у нашим демократијама неретко код младог света јавља прилично нерационално бунтовништво? Зашто НР Кина може да прави државну стратегију за сто година, а рецимо код нас сви хоће одмах све да добију? На десетина питања дневно смо себи постављали покушавајући  да се преиспитамо у чему то ми грешимо па немамо ни делић десциплине и стрпљивости младог Кинеза. Такође, фасцинирало нас је то да се у Кини омладина рачуна до 40. године, а да тек после улазиш у зреле године када можеш да се потрудиш да будеш на некој од битнијих државних и пре свега партијских функција. Селекција кадрова је врло ригорозна, свако се одмерава, гледа му се рад, залагање, биографија, амбиције… Код нас нажалост, сведоци смо да су многи до 40.године путем политике успевали на чудан начин да стекну виле, џипове, политички утицај, јахте и да живе као најгори могући хедонисти. Тако нешто у Кини није могуће. И да се разумемо, шта год да си стекао у животу, колику год моћ да имаш, у Кини нико није јачи од државе. Посебно не од партије.

Ипак, оно што је по нас као земљу најбитније, а свакако и за читав простор централне и југоисточне Европе, је чињеница да НР Кина намерава да додатно прошири свој утицај. Не на онај начин како су то радили Американци и запад до сада, тако што би смењивали неподобне владе и постављали себи подобне политичаре да воде неку од држава, већ кроз економију. Шта год да је била тема од бројних састанака које смо имали, на првом месту у разговорима је увек била економија. Чак и када се говорило о култури или спорту, Кинези су увек на прво место истицали улагања у те области и како додатно побољшати услове за даљи развој ових области. НР Кина планира да ниво својих инвестиција додатно повећа и то скоро за дупло. Заинтересовани су за готово све најбитније инфраструктурне пројекте у централној и југоисточној Европи. Пројекат под називом „Један појас, један пут“ који је почео да се реализује од Самита у Београду 2014.године полако, али сигурно, добија свој апсолутни замајац. Једина препрека за сада су бриселска бирократија, коју поједине европске земље највећим делом користе за намерно спутавање кинеских инвестиција, али с обзиром на невероватно стрпљење, а и моћ коју НР Кина поседује, нисам сигуран да ЕУ на било који начин може да дугорочно заустави кинески продор. За нас као Србију је веома важно што смо ми на неки начин одређени од стране НР Кине као главни стратешки партнер за кинески инвестициони продор ка Европи у пројекту „Један појас, један пут“. Ту предност и фантастичну шансу морамо да искористимо. Иначе, тај посебан статус који ми имамо неформално у односу на свих осталих 15 држава из централне и југоисточне Европе у односима са НР Кином, наши кинески пријетељи и не крију на састанцима, већ кроз различите гестове желе свима да ставе до знања да Србија има посебно место.

Озбиљност у приступу послу кинески руководиоци су нам показали на састанцима на тај начин што су нам демонстрирали апсолутно познавање политичких прилика у готово свим земљама централне и југоисточне Европе. Сваку инвестицију коју су реализовали, која је у току или која је потенцијална, у цент знају колико кошта, колико је радника ангажовано, какви су рокови за завршетак посла, итд. Када са њима разговарате о економским проблемима са којима се суочавате, запањите се када видите да то они боље познају од вас. Наравно, увек имају по неко подпитање, рецимо најчешће о мигрантској кризи. Свакако, ни мало случајно, јер јасно виде, па чак то и индиректно нагласе, да је мигрантска криза једним делом пројектована како би успорила њихов продор ка Европи. Између осталог, они имају велику жељу да изграде пругу од Пиреја где су купили читаву луку, до Будимпеште, али баш због мигрантске кризе тренутно је актуелна само деоница од Београда до Будимпеште. Ипак, луку Пиреј нису купили да би у Грчку одлазили да летују, већ су се кроз ту инвестицију стратешки позиционирали и свакако да ће допремање робе из Кине ка Европи сада бити далеко лакше. Уколико би изградили пругу до Будимпеште, та роба би још брже долазила ка Европи, а спојила би Грчку, Македонију, Србију и Мађарску, што би за све четири земље било од невероватне важности, пре свега због брзине возова. Такође, мора се знати да је Кина та која је главни инвеститор изградње аеродрома у Тирани. То је разлог више због кога морамо са Албанцима што више да разговарамо, а никако да се сукобљавамо, јер ће нас економски интереси просто терати да градимо добре односе. Између осталог, нашим домаћинима у Пекингу је било веома драго зато што су делегација Србије и Албаније могле под њиховим кишобраном јако лепо да разговарају и да у први план истичу економске теме, а не сукобљавање.

Грађанима Србије ће ускоро бити укинуте визе за путовање у Кину, а постоји и велика вероватноћа да се уведе директан авио лет од Београда ка Пекингу, чиме би Београд на Балкану био главно чвориште ка свим светским престоницама. Данас је за озбиљно пословање време веома битна ставка. Није исто преседати у Москви, Франкфурту, Истамбулу, Абу Дабију, па онда летети за Пекинг и тако губити драгоцено време, као када бисте имали директну линију. Посебна би била тема у том случају увећање броја кинеских туриста који би дошли да виде Србију, што је за Србију која у последње три године бележи изузетан раст у туризму од велике важности.

Свакако, када говоримо о сувој политици, нема никакве дилеме да Кина жели што већи утицај на простору централне и југоисточне Европе. Нису нам скривали жељу да оснивају што више невладиних организација које би се бавиле разним друштвеним тематикама, али су нам увек стављали до знања да они немају намеру да преко тих организација утичу на смењивање влада и који ће политичар бити изабран. Њихов превасходни утицај је преко економије, а остали аспекти друштвеног утицаја су веома везани за тај основни. Уосталом, они и не крију да желе на неки начин да обликују нову светску друштвено-политичку елиту. На овај или онај начин њима то успева. Један од циљева оваквих скупова на коме је и била наша делегација је управо и тај. Кина жели у политици земаља централне и југоисточне Европе да има у будуће искрене пријатеље који ће најпре ценити своју земљу, а потом дати велику шансу да њихова земља сарађује са НР Кином. Очигледно им за сада тај пројекат добро иде, могу слободно да кажем на радост читавог слободномислећег и уопште слободарског света. Уосталом, рационално гледано, НР Кину нико не може зауставити у њеном економском продору. Могу је само привремено закочити, што је далеко више на штету оног ко кочи, него на штету Кине. То практично значи да ако избегавате Кину, она неће избећи вас. Пре или касније они ће свакако доћи, јер такве су историјске околности и неће се променити још дуго година. Отуда, наше учвршћивање сарадње са НР Кином и добијање посебног статуса у систему 16+1 (16 земаља централне и југоисточне Европе+ Кина) који би баш због тога могао да се промени у 15+1+1 (Србија би била посебно издвојена) био би наш најбољи спољнополитички потез који смо урадили у историји. За сада идемо ка томе и верујем да то нико неће смети да поремети.

 

Оставите одговор