Хоће ли бити избора?

Одмах по расписивању председничких избора, посматрајући реаговање појединих опозиционих кандидата и оних са жељом да се кандидују,  запитао сам се да ли ће се ти избори уопште одржати. У странци којој припадам колеге су ми рекле да беспотребно драматизујем ситуацију, али анализирајући искуства других држава стојим при ставу да заиста постоји могућност да се избори и не одрже. Односно, чак и да се одрже, немам дилему да је њихова делегитимизација увелико покренута и да без обзира на њихов исход, уколико опозициони кандидати доживе фијаско, биће проглашени за нерегуларне. Узгред, нисам од оних који су склони да износе самоуверено да ће Вучић бити сигурни победник још у првом кругу. Најпре зато што сматрам да Вучић уопште није сигуран победник, а посебно не у првом кругу. Истини за вољу, постоји шанса да Вучић победи у првом кругу, али рад осујећењу те шансе се увелико одвија, тако да чак и да се то догоди већ видим унапред спреман сценарио о наводној крађи избора који ће то делегитимизовати. Посебно ако се издигне на међународни ниво, што је по свим показатељима приоритетни циљ појединих опозиционих представника, уз организовану медијску логистику.

Зашто сам мишљења да ће до оваквих сценарија доћи? Најпре зато што у досадашњој кампањи од Вучићеве конкуренције, осим ако Шешеља изузмемо, нисмо чули ниједан детаљ некаквог програма који би био алтернатива овоме што данас ради Вучић. Стиче се утисак да Јеремића и Јанковића суштински кампања и избори не занимају. Чак и када разговорама са њиховим присталицама, они нигде не помињу могућност победе на изборима, већ се све своди на њихову жељу да „суде Вучићу“. Уосталом, најбоље се то види на друштвеним мрежама, где је било какав покушај рационалне полемике са њиховим присталицама немогућ. Ти људи, очито по задатку, константно наступају са увредама, што јасно указује да им је стратегија подизање тензије и стварање мржње према противнику. Свакако, на тај начин се не придобијају бирачи, јер нема тог пристојног човека коме се такав вид кампање допада. Напротив, таква кампања одбија људе и баца их апстиненцију. Но, као што написах, стратегија опозиционих кандидата и није да покушају кроз програм да придобију бираче, јер знају да је то у такмичењу са Вучићем узалудан посао. Њима је основни циљ да око себе хомогенизују оне који су екстремно против Вучића, а да већинини људи огаде изборе, јер им је то аргумент да избори немају легитимитет обзиром на слабу излазност. Суштински, мања излазност Вучићу не одговара, јер по свим реалним показатељима они који се највише колебају су управо Вучићеви потенцијални бирачи. То су људи који су помало разочарани досадашњим руковођењем државе током Вучићеве власти, али који суштински не би никада дали глас понуди коју осликава актуелна опозиција. Стратегија Јанковићевих и Јеремићевих присталица је да тим људима огади изборе и да они остану код куће. У ситуацији мале излазности јавља се могућност манипулисања како Вучић нема легитимитет, како је покрао изборе и како је победу обезбедио тако што је крађом избора натегао довољан проценат. Тада остаје улица као једино средство борбе и наравно западни амбасадори који ће једва чекати да Вучићу затегну конопац. Уосталом, када поједини опозициони функционери почну да најављују да ће се у Србији пуцати као у Македонији, а шта друго да помислимо, осим да се запитамо да ли ће се избори уопште и одржати.

Оставите одговор