Наши и њихови

Замислите ситуацију у којој Александар Вучић нареди да се онемогући новинарима „Данаса“ и Н1 да присуствују његовој конференцији за штампу. Хајде да погађамо како би у тој ситуацији реаговали самозвани апостоли независног новинарства из НУНС-а? Још боље од тога, хајде да замислимо какви би захтеви невладиног сектора уследили према Вучићу? Типујем да би се у најмању руку захтевало да Вучић поднесе оставку уз наравно оркестрирану кампању да се ради о тиранину, човеку који гуши слободу говора, итд. Међутим, када се новинарима неких других, очито за другосрбијанску елиту неподобних редакција, не дозволи да уђу на конференцију уцвељене супруге кандидата Јеремића, е то је онда крајње демократски гест. То је заправо нешто што је пожељно.

Када адвокату из Новог Сада, Мироју Јовановићу, само зато што је искористио своје законом утврђено право да оспори одлуку Републичке изборне комисије око проглашења нечије кандидатуре, стигне на стотине претећих смс порука и телефонских позива, то је такође сасвим уреду. Мироје није њихов, већ се дрзнуо да неког њиховог оспорава. Зато је ваљда дозвољено Мироја и упуцати, с обзиром да су му направили видео игрицу на друштвеним мрежама у којој му главу располућују. Обрнуто, када другосрбијанска елита три месеца уназад без икаквог покрића води кампању да ће избори бити покрадени, сви смо дужни да то прихватимо као здраво за готово. Не смемо ни да помислимо да ће избори бити регуларни, јер у том случају ми смо „сендвичари“ и „Вучићеви ботови“.

Када часопис у коме се пишу најгоре могуће бљувотине на рачун породице Александра Вучића отворено позове да се гласа за Вука Јеремића, а сам Вук Јеремић се не огради од такве подршке, што суштински значи да се слаже са фекалијама које се у том часопису изливају, то је ваљда нормално. Када он прозива брата Александра Вучића да је шеф мафије, изгледа да је и то сасвим уреду. Ником не пада на памет да реагује. Е, али ако се неко дрзне да његову супругу прозове, то је онда скандал. Онда гледамо и сузе, свеопште разумевање за њој нанети бол, читамо најгоре увреде на рачун оног који јој се извинио. Наравно, када њен муж сеје увреде, никада извињење нећемо дочекати. Слично је и код Саше Јанковића. Он када каже да „иза Вучића остају само жртве“ и рецимо помене Ћурувију као жртву, то му дође као нормална ствар. Међутим, када се помене истинска жртва у лику Предрага Гојковића која је остала у Јанковићевом стану, па још ако истину о погибији њиховог сина затражи породица Гојковић, онда је то напад на једног „дивног човека“ као што је Саша Јанковић. Онда сви знани и незнани стану у његову одбрану. Срђану Драгојевићу је дозвољено да људе из Српске напредне странке назива убицама и злим људима који желе да уведу војну хунту. До јуче је седео у тој истој власти са тим истим „убицама“, али његов речник је пожељан.

Зашто је све овако?

Зато што је другосрбијанска елита извршила поделу на „наше и њихове“. Наше не сме нико да пипне, нити да прозове, а њихове можете и да стрељате, то му дође као основни постулат у размишљању другосрбијанске елите о демократији. То што они раде је најгори фашизам, али он увек добије оправдање и постаје друштвено прихватљив. Зато мислим да они неће мирно прихватити пораз на изборима и зато мислим да Вучић неће успети да победи.

На крају, само замислите, ако данас као опозиција најнормалније избацују новинаре са конференција за штампу, шта мислите шта би радили када би се домогли власти?

Мислите о томе!

Оставите одговор