Политика без политике праћена обојеном револуцијом

Писао сам непосредно пред председничке изборе да опозицију суштински ти избори не занимају. Да су опозиционе кандидате ти избори занимали, понудили би макар какву политичку платформу. Кампања коју су водили била је политика без политике. Самим тим, они немају право да се љуте због изборне катастрофе коју су доживели, јер када људима не нудиш ништа на изборима можеш да очекујеш једнако ништа.

Опозиционе кандидате је занимао постизборни процес и за то су се они једино и припремали. Резултат им је био важан само у сегменту да Вучића доведу у позицију да евентуално буде на ивици да ли ће прећи фамозних 50 процената подршке. Да је та подршка била 50,5 или 51 проценат, исто вече би упали у Републичку изборну комисију и спалили сав материјал. Пошто је подршка ипак била надмоћна, од 55 процената и пошто су они заиста доживели тотали фијаско, онда су морали да сачекају један дан да им спонзори и планери дефинишу како да се понашају по плану Б. План Б је заклањање иза омладине, чак и средњошколске, што је срамно. Као што су водили кампању по принципу „политика без политике“, тако су и сада предузели корак да протестују зато што нису задовољни изборним резултатом, што је крајње оригиналан разлог у негативном контексту, јер тако нешто у цивилизованом свету се сматра најгорим примитивизмом. Воља народа је воља Бога која се мора поштовати, те самим тим иживљавање мањине над већином из разлога што је мањина поражена на изборима представља најгору одвратност, па чак и насиље.

Иначе, у спонтаност нисам никада веровао, па самим тим у неформална окупљања преко друштвених мрежа у више градова по Србији, са све припремљеним пропагандним материјалом и координисањем кретања колоне ка унапред одређеним циљевима, не могу да поверујем. Оно што видим на тим протестима је одлична обученост и унапред припремљена задужења за сваког активисту. Немам проблем са тим, само чему фолирање. Све је ово било припремано без обзира на исход избора. Свестан сам да ће трајати у континуитету, јер многима стабилна Србија није у интересу. Колорит ликова који излазе на протесте је занимљив. Има ту симпатизера „Десног сектора“ и украјнског Мајдана, анархиста, екстремних либерала, оних које ништа не занима осим провода… Има и некадашњих припадника подземља, који су ваљда сада напрасно одлучили да буду студенти, пропалих политичких лидера, има ту свега и свачега, само политике нема. Зато то и јесте опасно, јер када нема политике, руководите те мржња, а она доводи до хаоса.

Као грађанин ове земље апелујем на државу да ми омогући слободу кретања центром Београда, јер сам гласао за мир и стабилност. Нико нема право да ми то ускраћује. Нека демонстрира свако колико хоће, али у складу са законом. Скуп мора да буде пријављен, мора да се зна организатор и мора маршута да се одреди. Мањина нема право да малтретира већину и држава ту мора на делу да се покаже.

Што се тиче странке којој припадам, немојте се уљуљкивати у Вучићеву убедљиву победу, јер овима што праве уличне перформансе избори нису битни. Ово што се ради на улицама наших градова је заиста опасно и што се пре то схвати и припреми стратегија за одбрану од насилних обојених револуција, а три године уназад пишем и говорим о овим припремама, шансе да у држави остане мир и стабилност биће веће.

Једно мишљење на „Политика без политике праћена обојеном револуцијом“

  1. Djuka ja bih Karica za premijera da uvede nemacku disciplinu i skolu(svako od srednje skole posle 2 razreda posao pa zarada van roditeljske sise) pa sve ove studente koji „protestuju“ lepo napunio dosije i ukinuo ni im dom.Samo to je resenje za ovu propalu drzavu najbogatiju za poljoprivredu u Evropi.Mozda nemamo more ali imamo njive,banje,reke i planine

Оставите одговор