Политички дијалог

Како протести јењававају, јер сами по себи су били бесмислени и без циља, тако се покреће тема у медијима путем које се на Вучића врши притисак да разговара са демонстрантима. Идеја за тако нешто стигла је од Јоханеса Хана, а већ сутрадан је почела да је разрађује Јелица Минић, чији тада као комунистички тужилац који је дошао главе чича Дражи није баш упражњавао политички дијалог са неистомишљеницима. Чак и унутар саме власти су се појавили они који се за то залажу, па је Ана Брнабић гостујући на америчкој Н1 дала подршку тим разговорима.

Лично сам увек присталица дијалога. Но, са друге стране, увек сам противник губљења времена у бесмисленим дијалозима. Прихватање Вучића да разговара са људима који тренутно шетају би било управо млаћење празне сламе и прича у празно. Зато се жестоко противим да Вучић на то пристане. Дијалог се води најпре када знате ко вам је са друге стране партнер у дијалогу. За сада нико жив нема појма, бар не јавно, ко организује протесте. Чим немате оног ко ће стати испред демонстраната и јасно формулисаних циљева протеста, самим тим немате са ким да разговарате. Премијер и изабрани председник државе једноставно не би смео себи да дозволи да свако ко са улице помисли да дође код њега на разговор то може и да учини. Слично је и са скупштином где су појединци помислили да преко појединих посланика могу да уђу и наводно посматрају рад парламента. Државне институције нису Алајбегова слама да у њих може ко и како хоће да улази, већ постоји стандардна процедура која се мора испоштовати.

Дијалог се води када постоји одређени проблем. Овде проблема објективно нема, већ се вештачки прави. На почетку демонстранти су изашли на улицу јер су били незадовољни изборним резултатима. То није разлог да се неко прими на разговор, јер личне фрустрације не могу да буду тема. Касније су се појавили неки захтеви, наводно студената из Новог Сада о којима се може разговарати, али је проблем што нико појма нема са ким да се разговара. Такође, мора свим да буде јасно да се дијалог не може водити на улици, већ у институцијама које су једине позване да проблеме решавају. Увек сам био да се поштује право мањине и да се разговара о темама које она кандидује, али оно што најпре мањина мора да уради то је да поштује вољу већине. За почетак би то било довољно. Потом да нам се јавно представе како бисмо знали са ким би потенцијално могли да разговарамо. Све док се макар ово не испуни, сулудо је тражити да Александар Вучић разговара са било ким ко данима малтретира грађане Београда тако што им ускраћује право слободе кретања у вечерњим часовима центром града.

На крају, још једном ћу нашој опозицији уделити добронамерни савет- маните се оваквих суицидних политичких потеза, већ формулишите некакву понуду која би се можда допала грађанима. Иду избори за град Београд, крените већ сада да пишете неки програм, јер ако будете у кампању ушли као што сте за председничке изборе то учинили, лоше вам се пише. Резултат ће вам бити још гори него на председничким изборима.

Оставите одговор