Дијалог

Често чујем и читам разна мишљења о томе како је у Србији неопходан дијалог власти и опозиције. Неки чак иду дотле да кажу како је потребан дијалог власти и незадовољног народа. Суштински, немам жељу да се супротстављам овом ставу, јер дијалог је увек нешто што је позитивно. Оно што је проблем у оваквим ставовима је позадина због којих се они пласирају и начин како се сервирају јавности.

Најпре о самој позадини. Свако ко уме између редова да чита одмах може да примети да ти који заговарају тај дијалог су крајње неискрени, јер полазе од премисе да је комплетан народ изузетно незадовољан садашњом влашћу, што свакако није тачно и резултати избора ту тезу демантују. Резултати избора показују да народ ову власт подржава, односно, чак и да није толико задовољан то незадовољство није уперио против власти, јер за власт гласа упркос примедбама, већ је незадовољан опозицијом у којој не види никакву алтернативу. Самим тим сумануто је да неко из опозиције позива на дијалог, односно несхватљиво је да било ко позива на дијалог власти и такве опозиције. Из поменуте неискрености за дијалогом, јер немогуће је да ти који позивају на дијалог нису свесни колико је суштински народ у Србији незадовољан опозиционом понудом, произилази други проблем, а то је начин како се тај позив сервира јавности. То се чини у виду агресивног наметања тог позива по коме ако власт случајно тако нешто не прихвати, ето то је доказ диктатуре. На страну то што би власт заиста имала проблем у тим разговорима, јер се у Србији појма нема ко је опозиција с обзиром на чињеницу да сви лидери опозиције тврде да су они лидери и предводници једине аутентичне опозиције. То агресивно наметање се одвија путем медија као најпримитивнији спин. Неретко се своди и на то да се против власти покрене низ измишљених афера циљано пројектованих да се уцене појединци у власти, па и сам Вучић, како би платили рекет да се о тим измишљотинама више не пише.

Такође, велики проблем се јавља и у томе о чему би се разговарало. Рецимо, имали смо констултације о томе ко ће бити мандатар за састављање нове владе. Опозиција, тј.њен већи део, избегао је да дође на консултације, јер не признају Александра Вучића за председника. Чим неко изнесе такву бесмислену тезу, то значи да он не признаје ни оних два милиона људи који су гласали за тог Вучића, нити признају већинску вољу, што је у демократији суштина. Може ли се са таквима ишта нормално разговарати? Да ли они који нису спремни да се суоче са својим поразом и који за своје неуспехе криве народ, а никако себе, могу било шта рационално и конструктивно да понуде ако би се са њима пристало на разговоре? Мишљења сам да би излазак у сусрет за разговор са таквим особама заправо био показатељ слабости власти, јер то је пристанак да удовољите онима који не поштују већинску вољу народа, институцију председника државе, па и саму државу.

Разговарати се мора, то је неминовно и пожељно. Ипак, за разговор је потребно двоје. Друга страна у овом случају жели да наметне своје жеље, односно да доведе власт пред свршен чин разноразним притисцима, што преко амбасада, што преко медија, разних тајкунских кругова и утицајних људи, да њиховим жељама изађе у сусрет, јер ако то не уради следи кампања да је власт диктаторска. Ако су заиста искрено за дијалог, ако им је у интересу добробит Србије и грађана, слободни су за почетак да поштују народну вољу и институције ове државе, а потом и да понуде неко решење, што до сада ниједном нису учинили. Тада дијалог може да почне.

Оставите одговор