Шпијунажа

Постоје моменти када појединим дипломатама, без обзира из које земље да доазе, морате да ставите до знања да је њихово понашање изашло из минимума пристојности, те да су, уз сву могућу толеранцију домаћина који иначе схвата какву силу дипломата представља, пређене све могуће границе. Разумем да није ни мало лако тако нешто рећи Кајлу Скоту, америчком амбасадору, јер свакако су нам добри односи са САД веома важни, а чињеница је на светском нивоу да су САД полицајац број један, те је сваки вид, па и онај минимални, конфликта са њеним дипломатом лош по нас. Ипак, његове изјаве у последње време су крајње дегутантне и једноставно он мора бити упозорен да прекине са том праксом која се своди на дубоко мешање у наше унутрашње односе.

Најпре, апсолутно разумем забринутост његове земље за руски хуманитарни центар у Нишу. У ери конфликта ове две велике супер силе, на простору који је одавно убележен на мапама НАТО као територија под контролом САД и њених савезника, појављује се некакав центар који није под њиховим надзором чији припадници захтевају диломатски статус. Ипак, уз сво уважавање за ту бојазан, он је лако проверљив да ли је заиста шпијунски центар или није, с обзиром на апсолутни надзор свих служби НАТО земаља на овим просторима. Према томе, господо, за те тврдње донесите доказ, тим пре јер вас је званична Москва позвала да посетите тај центар. Уосталом, да ли ћемо ми неком дати дипломатски статус или нећемо, није нешто у шта господин Скот сме да се меша, јер је то искључиво наше унутрашње питање.

Оно што је у Скотовим изјавама недопустиво је индиректна оптужба да Србија пружа своју територију за деловање руских обавештајаца према суседним државама- „Када видим да се Руси активно ангажују на подривању комшијских земаља и користе за то српско тло јај бих то онда назвао малигним утицајем Русије„. Ово је већ нешто што се Скоту не сме прећутати јер је као нискусни обавештајац заправо послао поруку у којој прикривено Србију окривљује за одређени вид сарадње са руским обавештајним сектором на подривању околних држава. Ту је апсолутно пређена граница пристојности. Додатно, Скот је захтев хуманитарног центра да његови припадници добију дипломатски статус окарактерисао као кључни доказ да је то центар за шпијунажу, јер ако његови припадници добију тај статус онда неће моћи ниједна инспекција да их провери шта они раде. Чудо једно како му никако није засметало то што је бројно НАТО особље добило дипломатски статус и што тек њих нико не сме да проверава шта они раде. Још је чудније то што му смета хуманитарни центар, који је објективно нама доста помогао приликом елементарних непогода, па се може рећи да није било његових припадника још горе бисмо страдали током оних страшних поплава, али му не смета рецимо читава војна база као што је Бондстил за коју би свако могао да помисли да се из ње врше обавештајне активности према околним земљама. Рецимо према Македонији, према Црној Гори, па и према Србији.

Све у свему, још једном ваља нагласити, господину Скоту мора да се стави до знања где је граница пристојног понашања. Мора да зна да у Србији нико више никада, па ни он, неће моћи да одлучује ко ће да састави владу, ко ће бити чланови владе, коме ћемо ми дати дипломатски статус, какву ћемо политику водити према Косову и Метохији, итд. Сарадња са САД свакако и то на највишем нивоу. Понижавање и диктирање задатака од стране чиновника САД не долази у обзир.

П.С. Због заслуга које су припадници хуманитарног центра у Нишу имали приликом спречавања елементарних непогода које су нас задесиле, присталица сам да им се омогући дипломатски статус.

 

Оставите одговор