Рационалност

Најскупља реч у политици је „рационалност“. Свакако, она је и најпријатнија и најнепријатнија. Рецимо, када сте у прилици да противнику диктирате услове и саопштите му шта је рационално за њега, а вама то доноси огромне бенефите, то је сјајно. Не ваља када противник вама диктира услове. Тада је најгоре бити рационалан.

Нама, бар за сада још нико не диктира услове око Косова и Метохије. Што нам је диктирано, диктирано је, али свакако да постоји реална опасност да се диктирање обнови. Ако су нам услови диктирани када смо имали војску и полицију на Косову и Метохији, па и касније када смо одређене споразуме имали у нашим рукама, а које смо углавном изгубили лоше вођеном политиком, можете да мислите како ће се противници сада осилити када имамо заиста мало тога са чим можемо да маневришемо. Е, зато је потребан унутрашњи дијалог где ћемо се погледати у очи и рећи сами себи у каквој смо ситуацији и шта нам је чинити. Онај ко не жели рационално да приступа решавању политичке ситуације, казна му стиже у веома суровом облику. Може да изгуби и оно мало што има.

За почетак тог дијалога, уколико до њега уопште дође, јер нерационалним одбијањем опозиције за истим суштински се ствара велики проблем, најпре би требало јасно јавности рећи са чим ми располажемо по питању Косова и Метохије. Упрошћено речено, који су то наши ресурси- од људства, међународних споразума, реалне залеђине великих сила или реалних противника у виду великих сила, те рећи отворено народу- људи, ово је то што ми имамо, хајде да видимо шта нам је реалан домет. Јасно је да су Бриселски преговори достигли свој зенит и да они не дају више никакав резултат, односно служе углавном за исцрпљивање обе стране, али посебно Србије јер смо у нешто лошијој позицији од Албанаца. Ми свакако не морамо, нити било ко има намеру да призна независност Косова. То јесте карта коју држимо у рукама која је овима што нас притискају, а посебно самим Албанцима, ужасно велики проблем. Да је то све тек тако решено, не би нам тражили да им признамо нешто што је решено. Међутим, као и у покеру, увек јуриш за јачом картом, те је и нама потребно како ову карту коју имамо у рукама да појачамо. Уколико не седнемо да се сви лепо договоримо, нама ће и ова карта коју имамо ослабити. Уколико се договоримо, може да се догоди да Албанци буду нерационални, што нама даје шансу за одређене погодности.

Овде долазимо на сам наслов текста „Рационалност“. Понашање опозиције је апсолутно нерационално и штетно по државу. Било би корисно одбијање када би опозиција понудила алтернативни предлог. Међутим, тог предлога нема. Чим си против нечега, а немаш предлог за шта си, правиш штету својој опцији, али и држави. Уосталом, кроз сваки разговор, колико год да се са неким не слажеш, увек може да се роди здрава идеја. Да ли си тиме што одбијаш дијалог већи антивучевац? Можда јеси, али која је сврха тога? Можеш Вучића да не волиш колико год хоћеш, можеш да се не слажеш са његовом политиком, али предложи нешто боље осим изношења вулгазрних политичких квалификација према њему. Да ли си већи патриота? Свакако ниси, јер онај ко истински воли земљу предложио би ништа као алтернативу. То што радиш је играње на карту примитивног политиканства како би се позиционирао за евентуални цензус, што можда доноси опцији коју водиш краткорочни бенефит, али држави доноси штету. Дугорочно, доноси штету и опцији коју водиш, јер у крајњој линији Срби не воле нерационалне људе, посебно не екстреме. Срби су одувек били присталице политике проналажења решења, поучени тиме да је страдање народа услед крајње нерационалних историјских одлука било застрашујуће. Као доказ узмите само примере од Карађорђа па до данашњих дана и видећете када смо највише страдали, али и када нам је ишло боље. Да ли је било паметно нерационално понашање Карађорђевих устаника да крену на самог Султана и његову војску поред оправданог устанка против дахија које је и Султан подржао или је била паметнија Милошева политика која нам је као резулта донела два хатишерифа. Суштина је у томе да је Милош био далеко рационалнији и зато су Обреновићи историјски дали далеко већи допринос за српски народ.

Оставите одговор