Зашто све више презирем посао којим се бавим

Свако ко каже да је у Србији лепо бавити се политиком, тај нема појма шта говори. Одавно је политика у Србији престала са својом основном функцијом, а то је друштвена корист и идеолошка борба. Идеологије су у свету свуда отишле у заборав, а ово што је данас на делу је суровост и најпримитивнија борба за фотељу, без икакве жеље да се кандидује идеја.

У политику сам званично ушао са својих осамнаест година. Једва сам чекао дан када сам постао пунолетан, јер сам се и као мали доста интересовао за полтику и тај моменат када сам добио право да гласам и да се у странци политички активирам за мене је био разлог више да прославим своје пунолетство. Од тада, па до данас, прошао сам све могуће селекције- од лепљења плаката, активизма од врата до врата, дељења материјала по штандовима, писања саопштења, учења како странка дише, како функционише, држања трибина… Свакако, за све то време сам се школовао, завршио факултет, додатно се надограђивао, све са циљем да моје политичко деловање буде квалитетно и да ме људи доживе као озбиљног човека. Оно што нисам ни сањао да ће се догодити је вид политичке борбе против које нема решења, а то су друштвене мреже и медији који подржавају примитивизам који се преко истих испољава. Оне су све утицајније и ако те на њима нема, заправо те нема у политици. Како нисам неко ко воли да губи време препирући се са армијом имагинарних ликова, јер у тој препирци свакако губиш, онда доживљавам, као и већина мојих пријатеља за које гарантујем да су часно у политику ушли, да будем осрамоћен на најгори начин иако не знам шта сам било коме од тих људи икада скривио. Шта год да урадите, шта год да изјавите, колико год се трудили да се усавршите, да учите, да оставите нешто иза себе, увек ће се наћи одређени број идиота, нажалост веома утицајних по друштвеним мрежама, који ће вас ружити и блатити најгорим фекалијама. Искрен да будем, нисам навикао да се повлачим пред таквима и то је једини разлог зашто сам још увек активан у политици, али пошто такав вид политичке бробе узима све више маха све више увиђам да ја нисам адекватан за данашње политичке прилике. Отуда ме тај борбени жар који сам одувек имао и жеља да не попустим глупљима и пред примитивнима, све мање држи, јер упуштањем у борбу са таквима ризикујеш да постанеш као они.

Од бављења политиком у Србији данас заиста нема никакве користи. Ти који можда имају не баве се политиком. Они су тзв.ундерграунд играчи, подржани од ко зна којих спољњих структура и инволвирани у систем да се не појављују јавно, већ да из сенке раде свој посао. Људи који се политиком баве у Србији могу само да настрадају, што због тога што ће бити осрамоћени на најгори начин, најчешће без икаквог повода, што због тога што када падну са власти најчешће то буде крајње сурово. Судбина честитог човека у српској политици је следећа- док је на власти, биће урушаван најбруталније кроз плаћене кампање, сваки његов потез ће бити исмеван, водиће се ужасна кампања против њега у смислу да се против њега увећава свакодневно гнев народа, а онда као финале иде брутално рушење. Тек за неких десетак година сетићемо се да је он ипак био честит човек и да је имао неку визију, али до тада ћемо обележити њега и све његове потомке као најгори олош који је крив што се уопште родио.

Док сте део власти сви вас се сете. Тада сте свима напрасно драги, уважавају вас, воле са вама да се друже, Бог зна на какве пријеме вас позивају. Под обавезно те се сете ако можеш да им помогнеш да реше неки свој проблем или да их евентуално негде запослиш, посебно то чине они које по 20 година ниси виђао, а не дај Боже да им кажеш како то ниси у могућности одмах ће покренути језиву кампању против вас и на сваком месту ће говорити да сте најгори на кугли земаљској и како нећете да помогнете, а они знају да можете. Политичар на власти има све, а суштински нема ништа, јер то што је „све“ заправо је најгора лаж. Лажни пријатељи, лажна подршка и најгоре улизивање, то је суштински једино што имаш око себе. Посебно су ми одвратни ти пријеми по амбасадама, где видите гомилу никоговића који трчкарају од пријема до пријема како би купили наклоност неког из амбасаде због своје даље политичке каријере. Док се бавиш политиком, можеш само да изгубиш праве пријатеље, а посебно породицу. Она црпи последње атоме снаге да те подржи у борби са ветрењачама која је унапред изгубљена. Децу не виђаш, што је најгора могућа ствар и нема ништа горе него када ти супруга каже да те је дете видело на телевизору и рекло „тата“. Изнервиран од онога што по медијима прочиташ најгоре лажи о себи, а да не знаш ни зашто то неко пише, дођеш кући бесан и све то пренесеш на своје укућане.

Српска политичка сцена је суштински дубоко загађена. Позиви на убиство председника државе, позиви да му се „пиша по гробу“, да му се затре потомство, омаловажавање свега што покушава да уради, вређање његове породице, то је све оно што здрав разум не може и не сме да прихвати. Нажалост, плашим се да нам је то будућност у политичком опхођењу. Не желим да будем део такве политичке сцене и ово је кључни разлог због кога све више презирем посао којим се бавим. Дубоко свестан да шта год будем урадио, како год да се поставим, увек ћу бити намазан најгорим фекалијама, ја признајем да нисам у стању то да поднесем. За будуће озбиљно бављење политиком подтребни су људи челичних живаца и невероватно психички јаке особе које су спремне да све фекалије којима буду гађане лагано од себе мирисом отерају. Признајем, нисам такав, односно далеко сам од таквог и немам никакву дилему да ако друштвене мреже у будуће буду те које ће диктирати конверзацију на политичкој сцени, ја део такве политичке сцене сигурно нећу бити.

Оставите одговор