ВРАЧАР

Кажу да они прави београђани, староседеоци, живе на Врачару. Нисам баш сигуран да је тако, јер после Другог светског рата армија партизанских ослободилаца значајно је уз ослобађање Београда „ослободила“ и Врачарске станове од њихових власника, па су они постали „изворни“ београђани, а њихови потомци велики руководиоци који и данас руководе централним београдским општинама, па и Врачаром. Додуше, некада су били верни следбеници Савеза комуниста, а после пораза на 8.седници прешалтали су се као „Стамболићевци“ у разноразне новонастале тзв.грађанске опције, углавном анационалног карактера. Тек касније су кренули у освајање Демократске странке, јер изворни оснивачи ДС су били љути комунистички дисиденти и прилично национално свесни људи. Но, то је све историја. Садашњост је таква да власт на Врачару већ 26 година уназад чине разноразни следбеници поражене струје на 8.седници у лику и делу самих тадашњих актера истог скупа, до њихових потомака. Они су умислили, с обзиром на број година којима управљају Врачаром, да је то њихов приватна општина и да нико нема право до те самозване врачарске елите да помисли да дође у прилику да чини власт у општини Врачар. Зато је данас у њиховим редовима завладала паника. Дошло је време да се положе рачуни за сва недела почињена на тој општини. Од тога ко је и на које начине надзиђивао стамбене објекте, како је добијао грађевинске дозволе, како је долазио до општинских локала, итд. Ради се о централној београдској општини где је цена квадрата углавном да вам се заврти у глави. Зато данас они неће изаћи као Демократска странка, јер се су свесни да се грађани стиде имена те партије, већ ће бити „Врачар слободно“. Само што ником није јасно да ли то после 26 година они Врачар ослобађају сами од себе, пошто баш толико година као власт држе грађане Врачара као таоце њиховог лоповлука и њихових марифетлука.

Као да постоји сада нека значајна разлика између ДС Звездара и ДС Врачар, или ДС Палилула и ДС Врачар, или ДС Стари Град и ДС Врачар, или ДС Савски Венац и ДС Врачар. У свим побројаним општинама, баш као и на Врачару, ДС још увек влада. Само што у овим другим општинама неће ићи под листом „Звездара слободно“ или „Палилула слободно“. То раде само на Врачару кога планирају да бране као Немци Берлин 1945.године. Додуше, овако разбијени као странка заиста и подсећају на очајнике који по сваку цену бране неодбрањиво. Ипак, Берлин је пао, јер се неодбрањиво не може одбранити. Пашће и Врачар и дочекати коначну слободу и промену власти после 26 година!

ВУЧИЋЕВИ ПОГРЕШНИ ПОТЕЗИ?

Неретко слушам жалопојке бројних чланова Српске напредне странке на кадровска решења по локалним самоуправама, али и по њеним општинским одборима. Не желим да кажем да у томе нема истине, али ко зна колико пута ми се догодило да ме неко убеди како је у одређеном општинском одбору на челу напредњака нека вуцибатина, а када попричам са човеком и када се мало распитам у месту где живи о њему испостави се скроз другачија слика, односно да онај који га је оговарао заправо не може да поднесе што он није на челу одбора, јер га чланство неће. Некако је то и нормална појава у великим странкама, посебно ако су на власти. Но, кко год да се одлучи, стандардно се протеже питање- еј, да ли онај Вучић зна шта ради и ко му води странку?

Многи би рекли, па и ја, да Вучић страховито греши што многим пружа шансу. Чак и најгорим прелетачима и каријеристима. Онима који су га до те мере пљували да је то било страшно. Што је најгоре, многи од њих када се после свега поново осете незадовољним не умеју то да цене што им је пружио прилику, па поново крену у најгору пљувачину по њему. Због тога и сам будем до те мере љут и бесан, јер знам колико је до њега тешко доћи, с обзиром на обим посла који има, па се увек питам како такви дођу до њега. Познајем га 19 година, сито и решето сам прошао са њим у многим кампањама и политичким биткама, па ипак не могу тек тако да дођем до њега, што је и нормално. Додуше, искрен да будем, и немам неку претерану потребу, осим да га људски питам како је и како издржава темпо који је себи наметнуо. Васпитање ми не дозвољава да неком седим на глави без разлога како би решио неки мој приватни проблем, јер између мене и битке за бољу позицију Србије, сигурно је човеку ово друго далеко и битније и важније. Али, бројним каријеристима очито васпитање није баш најјача врлина, но, то је живот. Ипак, поставља се питање зашто се таквима пружа шанса?

„Ко на брду ак имало стоји, више види но онај под брдом“, један је од најмудријих стихова Владике Рада у „Горском вијенцу“. Вучић савршено добро познаје менталитет нашег народа. Свестан је да рововска битка и стварање непријатеља није добро за Србију. Заправо, он маестрално и од оног ко му је суштински противник уме да извуче оно што је најкорисније за земљу. Још на почетку преузимања одговорности схватио је да би тотално брисање дојучерашњих руководилаца апсолутно уништило систем, јер код њих је у рукама за многе друштвене токове и нож и погача, с обзиром на чињеницу да су они креирали политику државе пуних 12 година. Лустрације и реваншизам су само доносили сукобе у друштву, а Вучић је одлучио да помири Србију. То свакако изазива незадовољство код чланства које се борило против таквих, јер свакако да су људи очекивали да ће они сада доћи на челне позиције у држави. Међутим, нагло урушавање свега што је претходна власт радила, довело би до колапса државе. СНС је морала да прође процес прилагођавања да је власт и да њено чланство схвати да СНС није више опозиција. Тај прелазак није био ни мало лак. Без обзира што СНС има заиста најбољу кадровску структуру, ти људи ипак дуги низ година нису били у систему, јер су били опозиција. Тек сада, после ових избора, може се рећи да су ти људи прошли транзициони период припреме да преузму апсолутну одговорност. Ту се мора бити искрен. Зато је Вучић, дубоко сам уверен, са апсолутним преласком власти и преузимање одговорности СНС у потпуности ишао полако. Поучен искуством ДОС-а који је револуционарно све мењао па су довели државу до колапса, Вучић то није желео, јер је био дубоко свестан последица. Вагао је на једној страни незадовољство свог чланства, а са друге стране интерес државе. Свакако, био је и дубоко свестан укорењености страног фактора у многим сегментима нашег друштва који је инсталирао многе кадрове по Србији чија би нагла смена била велики проблем за Србију. Отуда, Вучић је употребио мудрост како би остварио оно што је суштински желео- да се земља подигне без турбуленција и политичких скандала. Незадовољно чланство је ипак прихватило у највећој мери ове потезе, јер су људи почели рационално да размишљају и да на политику све више гледају као на делатност од општег, а не од личног, интереса. То је некако највећи Вучићев успех. 

Да би се све то наставило, али овог пута са истинским преузимањем одговорности СНС за државу, Вучићу је на наредним изборима национално јединство најпотребније. Листа коју предводи верујем да је доказ да ће на јединству државе највише радити.  

ЗАШТО ЈЕ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЛУТРИЈЕ И НЕПОТРЕБНА И НЕМОГУЋА – Нови Стандард

http://standard.rs/ekonomija/32380-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BB%D1%83%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BD%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B0

Објављено са Вордпреса за Андроид

„ДОГОВОР“

Чувена народна пословица гласи- договор кућу гради.

И било би лепо да се ова пословица примени у односима ЕУ и Турске, али авај. Нема ту договора колико год се Туск и друштво трудили да нас убеде како су, дабоме, Турци били флексибилни. Нити су били флексибилни, нити им је то намера, нити имају потребу за флексибилношћу. Турска има у односима са ЕУ у својим рукама и нож и погачу, а има и подршку САД, што му дође некако најбитније. Преведено на језик простог човека који живи на простору Европе, Ердоган у Давутоглу могу мирне душе да кажу господи из Брисела- испуните све што тражимо или пуштамо армаду избеглица ка вама. А, захтеви ове двојице нису ни мало наивни. Односно, ради се о класичном уцењивању, да не напишем рекетирању. Турска ће тражити пара колико јој је срцу драго, а ЕУ ће морати да сипа и сипа. Такође, ЕУ ће морати Турцима да укине визне режиме и биће принуђена да Турке што више приближи улазним вратима ЕУ, па у неком моменту и да их пусти да прођу кроз та врата. Стратешки, за Турску одлична позиција, а за ЕУ позиција равна катастрофи.

Има ли ЕУ алтернативу Турским захтевима? Да будем искрен, не видим је. Нема је. Избеглице свакако иду само у једном смеру и немају намеру да се врате назад. Како би макар остале у Турској, што самим Турцима донекле и одговара због јефтине радне снаге, ЕУ ће то морати жестоко да плати. Не бих да будем песимиста по ЕУ, али њен почетак краја одавно је кренуо. Некако ми се чини да долазимо на сам крај почетка краја, односно крај лажима о слободном протоку људи, капитала, људским правима и сличним либералним размишљањима. Те трице и кучине остале су у историји као крајње неуспешан пројекат са несагледивим последицама које данас грађани ЕУ жестоко плаћају. Плашим се да ће и Србија заједно са њима папрено то платити, а да нас нико ништа није ни питао.

Време либерализма је прошло. Наводни договор ЕУ и Турске само ће то потврдити. Припремимо се за нову епоху.

РУСОФИЛ

За себе могу да кажем најискреније да сам русофил. Да, искрено, срцем и душом, волим братску нам Русију. Али, свакако, највише на свету волим Србију. То је оно што увек мора да се назначи.

Свака љубав је ирационална, па и наша српска према браћи Русима. Но, она је неизбрисива. Она је у нама уткана и нема тог Србина који ће рећи да му је дражи кип слободе у Њујорку од цркве Александра Невског у Санкт Петербургу, нити да му је Вашингтон милији од Москве. Ипак, светска политика и дипломатија не руководе се према љубави, већ према интересима. Љубав је свакако пожељна, јер лакше се нађе заједнички језик са онима са којима делите исте вредности. Нема дилеме да нас и Русе православна вера свакако спаја и да на основу истинских вредности које Православље нас учи ми лакше пронађемо заједничке интересе. С тим у вези, нико у Србији нема право да монополизује сарадњу са Русијом, јер која год власт да буде, она ће морати, најпре због самог народа, да гради добре односе са Москвом. Прича о лошим односима са Русијом је једнака самоубиству, јер ако неко жели да се самоубије на српској политичкој сцени довољно му је да заоштри односе са Путином и сам народ ће га почети да не воли.
Садашња Влада, посебно Српска напредна странка има најбоље односе са Русијом. Чак и страначка сарадња између СНС и Јединствене Русије одвија се одлично. На државном нивоу никада у модерној историји никада блискија сарадња није била између Београда и Москве. Зато не разумем појединце у Србији који наводну лојалност Путину исказују тако што ће пљувати по Вучићу јер српска влада гради и добре односе са западним земљама, па и са НАТО. Подсећања ради, Русија има канцеларију у Бриселу, јер је чланица програма НАТО, Партнерство за мир. Да упростим, нико неће своје русофилство доказати тиме што ће мрзети западне државе, нити је то добро за Србију. Љубав према Русији исказаћете ако прво нешто прочитате о великој руској историји, ако Русију почнете да схватате као модерну државу која није више ни изблиза налик СССР-у и у којој такође доминира капитализам. Када схватите да и она има међународне интересе због којих гради или руши савезништва и да претеране љубави у руској дипломатији нема. Волећете је и ако схватите да је Путин помирио „беле“ и „црвене“ Русе и да они заједнички данас гледају на будућност свог отачаства. И све то када примените у Србији најпре ћете доказати да волите нашу заједничку историју, а потом да на њеним темељима можемо да градимо и заједничку братску будућност. То је данас модерни русофил у Србији. Такви су данас на листи Српске напредне странке.

УЈЕДИЊЕЊЕ СРБИЈЕ

Вучић је успео оно што многима није- ујединио је Србију. Располућену још од 19.века на Карађорђевићевце и Обреновићевце, радикале и напредњаке, допуњена поделом у Другом светском рату на партизане и четнике, а све те поделе учвршћене су константним дељењем на Србе западно и источно оријентисане, Вучић је на својој посланичкој листи све успео да уједини. Неком то делује као папазјанија, неко ко је идеолошки индоктриниран рећи ће како је то лоше скувани паприкаш, али свако рационалан рећи ће како је то једино нормално и рационално. Србија више нема права да се дели и да живи у бесмисленим историјским поделама.

Велики Владимир Владимирович Путин је први покренуо тај пројекат у сулудо подељеној Руској Федерацији. Ујединио је „беле“ и „црвене“ Русе и помирио је дубоко подељену Руску православну Цркву. Историјски, то је потез злата вредан за Русију која данас поново тако уједињена игра значајну улогу на светској позорници. Добро је да се у Србији неко тога досетио. Добро је да је коначно неко рекао доста са поделама. И добро је да ће у поделама живети само најекстремнији као одличан показатељ свима нормалнима какви не би смели свету да се приказујемо. Комунисти ће морати да прихвате да су и равногорци били антифашистички покрет, а равногорци ће морати да прихвате и да уваже тековине народноослободилачке борбе. Све остале историјске детаље оставимо историји, а ми гледајмо у будућност. Баш како је и Путин то учинио. Нема тог Руса који негира величину царске Русије, што у духовном, што у националном погледу, као што нема тог Руса који ће негирати да је Стаљин Русе одвео у космос или јунаштво велике Црвене Армије.
Срећан сам што сам део такве листе. На њој има мојих жестоких идеолошких противника. Не кријем да сам десно опредељен и да сам русофил. Поносан сам због тога. Не кријем ни да сам евроскептик. Напротив, свуда то истичем. Али, зачауреност и подела ништа Србији не доносе добро. Листа која је Вучић направио биће најбоље место за полемику људи различитих схватања, али та полемика мора да пронађе заједничко решење за даљи пут Србије. Сигурно се никада нећу сложити са неким да би Србија требало да буде члан НАТО. Међутим, нећу ни да негирам да постоје и такве идеје. Уместо да таквог псујем, са таквим ћу да разговарам. То је оно што промовише листа Српске напредне странке. Дијалог, различито мишљење, мноштво идеја и једну водиљу- економски јаку Србију као силу на Балкану. Магична формула за Србију је баш таква листа и то је оно што рационални људи прихватају, а таквих је највише. Такви не пишу коментаре по друштвеним мрежама, такви не седе залудни по цео дан за рачунаром и мрзе ујутру себе, а поподне цео свет. Ти људи раде и боре се за себе и за своју државу. И не кукају, него се боре. Таква Србија ће победити и 24.априла. Напокон је дошло време да Србија константно побеђује. И то уједињена. Има ли ишта лепше?

ПОСЛАНИЧКА ЛИСТА

Сањао сам као гимназијалац да једног дана будем посланик. Био ми је и чукундеда Максим Ђурковић и то у Аустроугарском Сабору у анектираној Босни  као Србин члан Кочићеве странке, сељак из села Доња Трнова, који је победио аустроугарског кандидата у чак три тадашња среза. Одробијао је касније своје учешће у пребацивању Гаврила Принципа тако што је завршио у затвору у Араду, али је по ослобођењу постао и посланик тадашње Скупштине Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Био је честит човек, сељачке интелигенције, који је ватрено заступао идеју слободе за српски народ у анектираној Босни, а најпре је заступао интересе српског сељака, који и данас, читав век касније, такође страда. И синови су му доста задужили отаџбину. Један од њих је био Петар Ђурковић, наш најпознатији астроном који је открио два астероида од којих један носи име нашег чувеног научника Милутина Миланковића, а други по београдској општини Звездара која је добила назив по опсерваторији која се на њеној територији налазила. Остала четворица синова су били директори предузећа, носиоци споменице, руководиоци пројеката УН по Непалу. Један од њих, мој прадеда Душан Ђурковић, отац моје бабе по са очеве стране, био је пре рата председник општине Тавна, а током рата заменик команданта за Семберију и Мајевицу.

Е, сад, не знам да ли сам наследио некакав политички ген од њих, али свакако ми је Бог подарио вербалну борбеност и жељу да се политички борим за своје идеје. Српску напредну странку, чији сам један од првих сто оснивача, бескрајно волим. Волео сам и Српску радикалну странку у коју сам се учланио чим сам напунио 18 година. И никада нисам разумео оне којима је политика средство да остваре своје личне интересе и да се обогате. Не знам како се то кроз политику долази до вила, станова, аутомобила, увећаних рачуна по банкама. Живим у истом стану у ком сам од рођења, који је увећан мојом личном срећом јер у њему сада живи моја супруга и двојица дечака за које бих све у животу дао. Аутомобил ми је стар шест година, добро очувана половна Опел Астра. Све ово пишем, јер моје колеге које су са мном на тој истој посланичкој листи, посебно они који су на директном удару као први ешалон, исто живе као и ја. Спремни да се боре, јер воле Српску напредну странку. Свима нам је част што смо раме уз раме са Мирославом Лазанским, Љиљаном Хабјановић Ђуровић, Душаном Борковићем, Богданом Обрадовићем и многим другим познатим јавним личностима које су одлучиле да пруже подршку Александру Вучићу у борби за економски јаку и пристојну Србију. Бескрајно им хвала.

Наша посланичка листа је за понос. Коначно су на њој млади људи, спремни да се боре и којима лични интерес није приоритет, већ им је приоритет држава и странка која им је дала шансу да се кроз посланичко место боре за националне интересе. Свима нам је проблем катастрофално неповерење у Скупштину. Када је мој чукундеда био посланик, био је уважена личност. Био је ауторитет и реч му се ценила. Чак су и делегати у комунистичком периоду имали апсолутно уважавање. Данас су посланици срозани на ниво најгорих простака. Добрим делом својим заслугама, али већим делом скандалозном кампањом која се водила и води се против Парламента. Сањам дан када ће се то променити. Мој циљ је да посланик поново буде истински народни представник и зато ми је част што сам у врху листе, раме уз раме са честитим људима који ће помагати Александру Вучићу. Уосталом, не желим да каљам имена својих предака, већ желим да оставим некакав траг да сам био добар посланик кога је народ уважавао. Биће тешко, али права борба предстоји.

 

 

ИЗБОРИ

Верујем да ћемо коначно имати изборе на којима ћемо се опредељивати „ЗА“, а не „ПРОТИВ“. Верујем да су људи у Србији сазрели и да неће правити грешке као раније да гласају на основу емоције. Могу много тога лошег да кажем о Европској унији, али не могу да кажем шта јој је алтернатива, јер алтернативу нема. Не постоји ниједан други интегративни процес тренутно нама близак где бисмо могли да идемо, а сами не можемо. Морамо негде да се интегришемо јер без повезивања нема опстанка. Да ли ћемо икада доћи у прилику да будемо део ЕУ, то не зависи од нас, али на нама је да радимо и стандарде усвајамо, јер је то у нашем интересу. Свакако и дебату да водимо о томе у шта улазимо, јер свакако да ЕУ неће више бити иста после британског референдума какав год резултат тамо био. Зато, СНС не може да сарађује са онима који су за прекид европских интеграција, јер то није у интересу Србије.

На другој страни, ми са Руском Федерацијом имамо братске односе. Најбољу могућу сарадњу икада до сада. У нашем безбедносном, економском, културолошком и каквом год још хоћете интересу је најчвршћа могућа сарадња са Русијом. И биће је, јер је то  за добробит Србије. Зато, СНС не може да сарађује са опцијама које су за увођење санкција Руској Федерацији.

СНС може и увек ће сарађивати са сваким коме нису приоритет интереси западних земаља или Русије, већ му је интерес Србије на првом месту. Ми нисмо ни Руси, ни Американци, нити Французи, Немци, Британци, ми смо Срби! Свакога поштујемо, свакога ценимо, не свађамо се ни са ким, развијамо своју земљу и гледамо наша посла. То је једина могућа политика у Србији.

Ту политику може да спроведе само Александар Вучић. Баш онако као што је до данас спроводио. Али, за спровођење те политике потребна му је помоћ прилично подељеног народа. Нама, а посебно Вучићу, потребан је уједињен народ. И то је кључ поруке коју Вучић шаље народу. Уосталом, на једној страни је он као избор за будућег премијера. На другој су Живковић, Пајтић, Шешељ, Тадић, Чеда… Избор није тежак ако се гласа „ЗА“, а не „ПРОТИВ“. Верујем у зрелост народа.

Александар Вучић- Србија побеђује!

ЦИРКУС ОПОЗИЦИЈА

Народ воли да гледа циркус. Не воли да му циркус предводи државу. Српска опозиција је баш то, циркус. Циркус који нема намеру да престане да нас засмејава, али уједно и да упозорава шта значи када уместо интереса државе превладају сујете. Заправо, наша опозиција је највише опозиција сама себи. Нико тако темељито није себе уништио као што су они сами себе уништавали. Проблем је што су дуго година уништавали државу. Данас када их гледамо увек ставимо прст на чело и замислимо се шта су радили држави док су је водили, када сами себи овакве ствари раде.

Док је овакве опозиције, Вучића не мора да боли глава. Србија је у проблему. Друштво без адекватне критике није добро. Потребно је да власт има јаку опозицију и критику која ће је терати да ради у интересу грађана. Силом прилика, а највише због сујетних лидера и лидерчића опозиције, власт неће имати опозицију. То је опасно и за саму власт, јер амбиције појединица који умисле да су у својим локалним срединама мали богови могу добро да потресу владајућу странку, а ту локалну средину да доведу до катастрофе. Зато, мислим да ће после наредних избора Вучић морати да потражи опозицију, колико год да то звучи невероватно. Наравно, он мора да буде озбиљна, са лидером који има одлике озбиљног човека. Парадоксално звучи, али циркус у опозицији заиста може само Вучић да прекине, свестан да је друштву потребна адекватна критика.

НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Свуда у свету то је част. Свуда у свету народни посланик је институција чија реч се уважава. Свуда у свету народни посланик има статус, канцеларију, уважен је у друштву. Само у Србији народни посланик је у јавности оцрњен, а са њим и читав Парламент. Наше највише законодавно тело одавно је на маргинама по популарности код народа, добрим делом и због понашања самих посланика, а добрим делом и због бесомучне кампање која се водила против парламента која је у најмању руку била незаслужена. Не може се градити демократско друштво без јаког Парламента. У нашој јавности посланици су у најмању руку у медијима окарактерисани као најгори лопови, а Скупштина је седиште где се окупљају криминалци.

А да ли је то баш тако и зашто се води оваква кампања?

Да се разумемо, ранији сазиви заиста нису водили рачуна о понашању народних посланика. Имали смо у неколико случајева најгоре могуће бахаћање и трошење пара, те су грађани с правом негодовали. Но, нити су сви посланици били такви, већ напротив, највећи део њих је честито и часно радио свој посао. Међутим, због тога што је неки Никола био лош, ми увек почнемо да мрзимо Светог Николу. Тако је и Парламент због неколицине бахатих људи доживео да сви посланици буду проглашени „безрепом стоком“, „скупштинском мафијом“, „сисачима народних пара“, итд. Данас је готово немогуће поправити ту слику без обзира на чињеницу да су данас народни посланици доведени до друге крајности, а то је да су им све привилегије одузете. Данас посланик нема право на дневницу, нема право на рефундацију трошкова, плата му није промењена од 2005.године, укинута му је бесплатна путарина, заправо укинуто му је све. И свакако, нико од народних посланика нема право да се буни. Како народу, тако и његовим представницима. Плата од неких 800 евра је висока за услове у Србији. Али, опет, са друге стране, не сме ни дозволити да народни посланик изгуби сваки могући кредибилитет и да када се сусретне са колегама у иностранству, а сви у Европи имају далеко веће приходе него наш посланик (чак и Република Српска), делује као слепац. Мора се пронаћи нека мера, јер посао народног посланика је да обилази Србију, да излази грађанима у сусрет, да решава њихове проблеме. Посланик који се сведе да нема основна средства да покрије своје активности, једноставно неће бити у служби грађана. Будућа Влада и сазив Парламента дужни су да издигну Парламент на далеко виши ниво у односу на овај данас који има. Народна Скупштина је огледало друштва. То огледало мора да се обрише и верујем да ће будући сазив парламента бити далеко активнији по питању враћања кредибилитета Скупштине.

Скочи на траку са алаткама