Припрема

Занимљиво, али увек током лета крене талас различитих протеста. Обично су малинари најактивнији, јер њихов однос са хладњачарима је вечита нетрпељивост. Наравно, увек се од државе захтева да гарантује цену откупа, што нигде где постоји слобода тржишта није могуће, али свакако да се држава увек потруди да пронађе решење. Ипак, чини ми се да ове године ти силни протести, посебно раднички, нису уперени само за побољшање права радника, већ имају изразито јаку политичку конотацију. Уз сво разумевање за раднике Фијата у Крагујевцу, јер висина њихових примања се не може окарактерисати као Бог зна колико висока, али није баш ни најгора на свету, ипак да се приметити да начин испољавања њиховог незадовољства није уперен само као Фијату, већ и ка власти која објективно и нема неке претеране везе у том односу. Подсећања ради, тај Фијат није довела садашња власт, нити је она са њим уговарала услове, већ су то урадили они који данас подржавају због својих политикатнских интереса раднике у штрајку. Слично је и са радницима „Гоше“. Није садашња власт упропастила „Гошу“, већ су то учиниле неке претходне власти. Самим тим, било какво незадовољство које радници испољавају скроз је бесмислено да буде уперено против садашње владајуће гарнитуре. Истини за вољу, свака власт је дужна да помогне онолико колико је њеним могућностима да се пронађе неко решење, али очекивати да се власт умеша у пословање приватне компаније или да крене у поступак ревитализовања пропале фирме која јесте некад била гигант, али која данас једноставно не постоји, није реално очекивање.

Шта је онда суштина протеста?

Немам дилему да их неко са стране дотира и њима руководи. Суштина је припремити врућу јесен и константне блокаде саобраћајница и привредне активности државе не би ли се тако вршио континуирани притисак на власт. Колико чујем, планови су подизање радника на бунт, штрајк адвоката, штрајк запослених у правосуђу, протести пољопривредника, студената… Немам ништа против тога, само нека им ти који их подижу на буне и штрајкове најпре објасне зашто су им уништили предузећа, нека им поједини тајкуни који данас дотирају те протесте објасне зашто су им за багателу купили фирме, отели пољопривредно земљиште и уништили сељака, а када им све то објасне онда нека им додатно понуде алтернативу овом стању. У супротном, немој да потпаљују раднике, јер инвеститор може да се покупи и да оде. Тада нема ни посла, а ни плата. Узгред, пошто нам стално ти исти говоре да се претварамо у земљу јефтине радне снаге, ево нека нам они кажу колику су то плату у страним фирмама радници примали док су они владали, а посебно нека нам кажу колика је била плата у фирмама које су кроз лоповску приватизацију поклонили тајкунима. Мислим да им поређење не би ишло у корист.

Отуда, замолио бих све те политиканте, а и западне амбасаде и домаће тајкуне, да прекину са потпаљивањем радника, јер нисмо ни луди, ни глупи. Капирам да им је циљ подизање тензија пред београдске изборе, капирам и да им је улица остала једина шанса да нешто ураде јер на изборима нема шта да траже, али то изазивање нестабилности не би смело да прође. Најпре зато што ужасно штети Србији, јер само је лудим људима циљ да нам инвеститори оду или да одбију да дођу због стања у ком бисмо се по жељи одређених структура нашли. Раднике бих замолио да два пута ставе прст на чело пре него што се упусте у штрајк и да добро размисле да ли је реално то што траже и какве су последице најпре по њихову фабрику и њих саме, али и да добро размисле да ли неко због својих политичких бенефита покушава са њима и њиховим протестом да манипулише. Од запосленог који има какву такву плату дефинитивно је гори статус незапосленог који нема никакву плату, јер је инвеститор отишао.

Крпе и закрпе

Поново се актуелизује прича о уједињењу опозиције, пред, како нам сами српски опозиционари веле, одсудне изборе за град Београд. Стичем утисак да се они не спремају за изборе, већ за рат, али о томе други пут. Да се вратимо на чувено уједињење.

Пре неки дан видех насловну страну једног партијског дневног листа, који Вучића већ 35 дана у негативном контексту држи на тој истој насловној страни, а на којој је освануо наслов „Уједињује се опозиција“. Под опозицијом која се наводно уједињује сматрају се Тадић, Јеремић, Петровић и Шутановац, а покровитељ им је Саша Јанковић. Е, сад, хајде да несрећног Јанковића изопштимо из ове приче, али четворица набројаних су некадашњи врх данас распале Демократске странке. Самим тим, правилан наслов не може да гласи како се опозиција уједињује, већ би евентуално могао да буде „Уједињује се распала Демократска странка у Демократску странку“. Додуше, овог пута би Саша Јанковић био њен предводник, што би за саму власт био бинго.

Било како било, пошто из редова опозиционо настројених „аналитичара“ који се мувају по медијима чујемо како би било добро да се опозиција заиста уједини, па у једној колони да изађе на изборе, ево, као неко ко је посланик владајуће странке, ја их искрено молим да изађу у једној колони на београдске изборе. Обавезно и да комплетан невладин сектор стане иза њих. Чак сам лично спреман да се ангажујем и да им помогнем у том подухвату. Искрено мислим да је то за саму власти добитна комбинација, јер тамо где се уједињује кусо и репато ту политике нема. Да будем још искренији, мишљења сам да готово сви политичари у свету завиде Вучићу зато што има овакву опозицију. Верујем да би они све дали на овом свету да нешто слично имају у својим земљама. Заиста, док је Вучићу овакве опозиције у којој крпа тражи закпру, за њега нема зиме. Далеко му је већи проблем, па ако хоћете и опозиција, унутар саме власти, па и странке коју води.

Да се вратимо на београдске изборе. Не видим што би они били судбоносни како их опозиционари најављују. Можда због тога што ће се међу њима искристалисати ко је калиф уместо калифа. Претерани оптимизам који гаје да ће нешто значајније урадити на тим изборима, те ће на тај начин покренути лавину урушавања садашње власти, објективно нема утемељење. Наш народ лепо каже да ко високо лети, ниско пада, а чини ми се да су наши опозиционари претерано полетели са оптимистичним изјавама. Грађани траже програм, траже план, визију, а све то код њих не постоји ни у назнакама. Постоји нетрпељивост према Вучићу, али то се не маже на хлеб, нити од тога може било ко да има корист. На другој страни власт у Београду може да се похвали са 560 нових градилишта, оживљавањем комуналних предузећа која су листом до 2014.године била у минусу, уређењем фасада, паркова, улица, већим бројем туриста, изградњом нових туристичких капацитета, а све то, сложићете се, је опипљиво и видљиво у односу на опозициону нетрпељивост према Вучићу.

Но, ево за крај, још једном молим нашу опозицију да изађе у једној колони, да се никако не дели и да настави са досадашњом кампањом против власти. То је права добитна комбинација за пораз опозиције и велика прилика да власт још убедљивије победи.

 

Шпијунажа

Постоје моменти када појединим дипломатама, без обзира из које земље да доазе, морате да ставите до знања да је њихово понашање изашло из минимума пристојности, те да су, уз сву могућу толеранцију домаћина који иначе схвата какву силу дипломата представља, пређене све могуће границе. Разумем да није ни мало лако тако нешто рећи Кајлу Скоту, америчком амбасадору, јер свакако су нам добри односи са САД веома важни, а чињеница је на светском нивоу да су САД полицајац број један, те је сваки вид, па и онај минимални, конфликта са њеним дипломатом лош по нас. Ипак, његове изјаве у последње време су крајње дегутантне и једноставно он мора бити упозорен да прекине са том праксом која се своди на дубоко мешање у наше унутрашње односе.

Најпре, апсолутно разумем забринутост његове земље за руски хуманитарни центар у Нишу. У ери конфликта ове две велике супер силе, на простору који је одавно убележен на мапама НАТО као територија под контролом САД и њених савезника, појављује се некакав центар који није под њиховим надзором чији припадници захтевају диломатски статус. Ипак, уз сво уважавање за ту бојазан, он је лако проверљив да ли је заиста шпијунски центар или није, с обзиром на апсолутни надзор свих служби НАТО земаља на овим просторима. Према томе, господо, за те тврдње донесите доказ, тим пре јер вас је званична Москва позвала да посетите тај центар. Уосталом, да ли ћемо ми неком дати дипломатски статус или нећемо, није нешто у шта господин Скот сме да се меша, јер је то искључиво наше унутрашње питање.

Оно што је у Скотовим изјавама недопустиво је индиректна оптужба да Србија пружа своју територију за деловање руских обавештајаца према суседним државама- „Када видим да се Руси активно ангажују на подривању комшијских земаља и користе за то српско тло јај бих то онда назвао малигним утицајем Русије„. Ово је већ нешто што се Скоту не сме прећутати јер је као нискусни обавештајац заправо послао поруку у којој прикривено Србију окривљује за одређени вид сарадње са руским обавештајним сектором на подривању околних држава. Ту је апсолутно пређена граница пристојности. Додатно, Скот је захтев хуманитарног центра да његови припадници добију дипломатски статус окарактерисао као кључни доказ да је то центар за шпијунажу, јер ако његови припадници добију тај статус онда неће моћи ниједна инспекција да их провери шта они раде. Чудо једно како му никако није засметало то што је бројно НАТО особље добило дипломатски статус и што тек њих нико не сме да проверава шта они раде. Још је чудније то што му смета хуманитарни центар, који је објективно нама доста помогао приликом елементарних непогода, па се може рећи да није било његових припадника још горе бисмо страдали током оних страшних поплава, али му не смета рецимо читава војна база као што је Бондстил за коју би свако могао да помисли да се из ње врше обавештајне активности према околним земљама. Рецимо према Македонији, према Црној Гори, па и према Србији.

Све у свему, још једном ваља нагласити, господину Скоту мора да се стави до знања где је граница пристојног понашања. Мора да зна да у Србији нико више никада, па ни он, неће моћи да одлучује ко ће да састави владу, ко ће бити чланови владе, коме ћемо ми дати дипломатски статус, какву ћемо политику водити према Косову и Метохији, итд. Сарадња са САД свакако и то на највишем нивоу. Понижавање и диктирање задатака од стране чиновника САД не долази у обзир.

П.С. Због заслуга које су припадници хуманитарног центра у Нишу имали приликом спречавања елементарних непогода које су нас задесиле, присталица сам да им се омогући дипломатски статус.

 

Провокатори

Веома сам задовољан чињеницом да уважена телевизијска звезда, позната по свом „независном“ новинарском раду, коментарише оно што сам ја негде изјавио. Чак то и тумачи на страницама овог листа, чиме сам још више почаствован. Једино ми није јасно, читајући то њено тумачење онога што сам изјавио, да ли је њој заправо криво што су чланови странке које припадам били довољно присебни да је заштите од евентуалних непријатности током скупа испред Дома народна Скупштине када је Александар Вучић полагао заклетву, јер је објективно ту потенцијалну непријатност сама изазивала. Не желим да помислим како је дотична имала жељу да је неко опсује или физички на њу насрне, а опет, с обзиром да уважавам њен интелект, па и политичко знање, не могу баш да поверујем да је као случајно баш у том моменту пролазила кроз масу оних које је годинама уназад вређала и причала најгоре о њима. Да појасним простије, нећу да верујем да је ту била у својству провокатора, али не желим ни да поверујем у оно што нас је она у својој колумни убеђивала да је толико глупа па да није знала ко је заказао скуп и чије се присталице окупљају на платоу испред Скупштине. Свакако, поновићу опет, честитам људима који су је заштитили од потенцијалних непријатности, јер не дај Боже да јој се нешто догодило најмање месец дана и она и њени медијски саучесници би сатирали Вучића да је диктатор чији батинаши премлаћују новинаре, а опет честитам и народу који је на њу гледао слично као и на оног несрећника из Земуна који је дошао са циљем да изазива инцидент. Речено у жаргону- искулирао је као небитну.

Што се тиче осталог дела тумачења моје изјаве новинарки НИН-а где ми се за зло узима што сам разговор објавио на друштвеним мрежама, то ћу и у будуће чинити када проценим да је новинар више друштвено-политички радник, него што је новинар. Немам ништа против што је неко од новинара страначки опредељен и што агитује за одређену опцију,  јер сам и сам био то кроз читаву своју новинарску каријеру. Само не волим фолирање и стављање у уста нечега што нисам рекао, а то сам доживео икс пута од тих „независних“ новинара који воле крајње слободно тумачење изјава и писање текстова по задатку. Колегиница из НИН-а је имала прилично оштар приступ, скоро па као да ме је Гестапо испитивао. Мислим да јој је више био циљ да ме испровоцира да недолично реагујем, него што се бавила самим текстом. Нисам неко ко иначе има дугачак фитиљ, али истини за вољу не закопчавам се на леђа па да ме баш тако лако може неко да испровоцира. Са таквима увек разговорам са уживањем и баш зато, како бих себе заштитио и како би сви чули како је разговор текао, ја лепо све снимим и пустим на твитеру или фејсбукуз. И то ћу радити увек са великим задовољством, а како ће уредништво, па и сам новинар, текст обрадити и написати то је њихова ствар.

 

 

 

Замена теза

Згрожен медијским спиновањем збивања испред Дома народне скупштине приликом полагање заклетве новог председника Републике Србије, Александра Вучића, те додатно згранут нереаговањем својих страначких колега на те спинове, част изузецима, одлучио сам да самостално иступим у јавност и да заштитим момке од  који су тог дана спречили очито унапред изрежиране инциденте од медијске хајке којој су свакодневно изложени. Иначе, та хајка која се према њима води, посебно од стране једног дневног листа, најбољи је доказ да је читав сценарио био унапред припреман и да је имао своје алтернативне варијанте. За почетак, било је потребно да провокатори изазову инцидент, па да се гневне Вучићеве присталице испровоцирају и да неког добро пребију, те би на том пребијању био фокус кампање. Међутим, пошто провокација није успела па лажни новинари и сценаристи нису имали о чему да пишу, примењена је алтернативна варијанта која се састоји до тога да се окриве они који су провокаторе склонили са скупа, те да се прогласе „Вучићевим батинашима“ или „Параполицијском вођином формацијом“.

Зашто је ово замена теза?

Најпре, скуп испред Дома народне скупштине је уредно по закону о јавном окупљању пријављен. Организатор скупа, на основу члана 11. Закона о јавном окупљању дужан је да обезбеди редарску службу и одржавање мирног скупа и то на начин да се онемогући избијање насиља и недолично понашање учесника скупа током трајања окупљања, као и приликом доласка и одласка учесника скупа са места окупљања. Преведено на језик обичног човека, уколико би дошао провокатор на скуп, са паролом којом вређа учеснике скупа, редарска служба је дужна са скупа да га склони. Најпре да га упозори да се сам склони, а ако то одбије, они су дужни да га онемогуће да провоцира и изазива инцидент. Тако је на скупу и поступано. Уместо да момци који су то ефикасно одрадили буду похваљени, јер су спречили веће инциденте, а да они који су на скуп дошли са намером да провоцирају и да инцидент изазову буду осуђени, ми данас на делу имамо најпрљавији могући спин. Осуђују се они који су инцидент спречили, а сажаљевају они који су дошли инцидент да изазову. Да не пишем о томе да су ти исти који су тај инцидент покушали да изазову месец и више дана малтретирали Београђане блокирањем улица јер им се није свидео резултат избора и то тако што никада нису скуп пријавили, нити се знао организатор истог. То наравно нико од „независних“ новинара никада није желео да напише и осуди.

Када смо код новинара, или тзв.независних новинара, који се жале да се и према њима применила сила, дубоко жалим што се то догодило. Ипак, остаје ми зачуђујуће како су се баш они исте секунде пронашли на месту где су били и провокатори. Ето, ја верујем да је цео сценарио унапред био изрежиран и да су они заправо ту били да овековече инцидент који је требало свесно да буде изазван, те да је њихова функција била само у томе да пропагандно пласирају јавности како се над некаквим грађанима који су се ту затекли да изразе своје слободно мишљење примењивало насиље. Наравно, без жеље да се напише како су ти „слободномислећи“ грађани донели паролу и да су вређали учеснике скупа, као и без жеље да су ти исти „слободнимислећи“ грађани били спремни у теразијском пролазу да туку, заједно са једним политичарем који се такође „случајно“ ту затекао, оне који су ишли да поздраве Александра Вучића. Зато се гадим лицемерја тих „назвисних“ новинара.

Да закључим, апелујем на странку којој припадам да у најмању руку похвали момке који су брзом реакцијом спречили да дође до тежих инцидената, а тужилаштво би требало да се позабави оним лицима који су на скуп дошли да инцидент изазивају.

Дијалог

Често чујем и читам разна мишљења о томе како је у Србији неопходан дијалог власти и опозиције. Неки чак иду дотле да кажу како је потребан дијалог власти и незадовољног народа. Суштински, немам жељу да се супротстављам овом ставу, јер дијалог је увек нешто што је позитивно. Оно што је проблем у оваквим ставовима је позадина због којих се они пласирају и начин како се сервирају јавности.

Најпре о самој позадини. Свако ко уме између редова да чита одмах може да примети да ти који заговарају тај дијалог су крајње неискрени, јер полазе од премисе да је комплетан народ изузетно незадовољан садашњом влашћу, што свакако није тачно и резултати избора ту тезу демантују. Резултати избора показују да народ ову власт подржава, односно, чак и да није толико задовољан то незадовољство није уперио против власти, јер за власт гласа упркос примедбама, већ је незадовољан опозицијом у којој не види никакву алтернативу. Самим тим сумануто је да неко из опозиције позива на дијалог, односно несхватљиво је да било ко позива на дијалог власти и такве опозиције. Из поменуте неискрености за дијалогом, јер немогуће је да ти који позивају на дијалог нису свесни колико је суштински народ у Србији незадовољан опозиционом понудом, произилази други проблем, а то је начин како се тај позив сервира јавности. То се чини у виду агресивног наметања тог позива по коме ако власт случајно тако нешто не прихвати, ето то је доказ диктатуре. На страну то што би власт заиста имала проблем у тим разговорима, јер се у Србији појма нема ко је опозиција с обзиром на чињеницу да сви лидери опозиције тврде да су они лидери и предводници једине аутентичне опозиције. То агресивно наметање се одвија путем медија као најпримитивнији спин. Неретко се своди и на то да се против власти покрене низ измишљених афера циљано пројектованих да се уцене појединци у власти, па и сам Вучић, како би платили рекет да се о тим измишљотинама више не пише.

Такође, велики проблем се јавља и у томе о чему би се разговарало. Рецимо, имали смо констултације о томе ко ће бити мандатар за састављање нове владе. Опозиција, тј.њен већи део, избегао је да дође на консултације, јер не признају Александра Вучића за председника. Чим неко изнесе такву бесмислену тезу, то значи да он не признаје ни оних два милиона људи који су гласали за тог Вучића, нити признају већинску вољу, што је у демократији суштина. Може ли се са таквима ишта нормално разговарати? Да ли они који нису спремни да се суоче са својим поразом и који за своје неуспехе криве народ, а никако себе, могу било шта рационално и конструктивно да понуде ако би се са њима пристало на разговоре? Мишљења сам да би излазак у сусрет за разговор са таквим особама заправо био показатељ слабости власти, јер то је пристанак да удовољите онима који не поштују већинску вољу народа, институцију председника државе, па и саму државу.

Разговарати се мора, то је неминовно и пожељно. Ипак, за разговор је потребно двоје. Друга страна у овом случају жели да наметне своје жеље, односно да доведе власт пред свршен чин разноразним притисцима, што преко амбасада, што преко медија, разних тајкунских кругова и утицајних људи, да њиховим жељама изађе у сусрет, јер ако то не уради следи кампања да је власт диктаторска. Ако су заиста искрено за дијалог, ако им је у интересу добробит Србије и грађана, слободни су за почетак да поштују народну вољу и институције ове државе, а потом и да понуде неко решење, што до сада ниједном нису учинили. Тада дијалог може да почне.

Ауторитет

Никада нисам могао да докучим због чега ова наша лажна грађанска елита избегава да се повинује нечијем ауторитету. Нити сам икада могао да схватим шта је то лоше ако кажеш да си неком или нечему лојалан лојалан. Лојалан сам Господу, у Њега верујем, лојалан сам својој држави, па и државнику који од ње успе нешто да направи. За мене је то увек била врлина, а никако мана. Пишем ово после повратка из Грузије где смо присуствовали као скупштинска делегација Парламентарној скупштини НАТО. Заиста, нису фразе када Вучић истиче да се Србија све више уважава. Наша делегација је била уважена на највишем нивоу и оно што смо изнели као примедбе на извештај о Балкану све је узето у разматрање са жељом да се извештај измени у складу са оним што смо ми изнели. Раније тако нешто није било замисливо. Све то се дешава јер на Србију се данас не гледа као на земљу коју неко може да понижава. већ напротив. До таквог стадијума може да вас доведе само политичар који има своје ЈА и који поседује ауторитет и код куће и у међународним односима. Зашто не бити поносан ако си његов сарадник и зашто таквом не бити лојалан? Зашто таквог не бранити када га нападају политички пигмеји који му ни до колена нису?

Вучић одлази са места председника Владе на место председника државе. Одмах да кажем, како год да то неко схвати, у данашњој консталацији политичких снага бар за мене он ће бити и једно и друго. Схватам ја, познајући га, да ће се он слепо држати Устава и закона и да ће своје надлежности ограничити на оно што му је Уставом предвиђено, али лично мени то је немогуће. Ето, некако не могу да замислим никог друго до њега на месту председника Владе, тако да то што ће он формално прећи на место председника Републике у мојим погледима не мења да ће се ипак кључне одлуке за државу доносити у договору са њим, да не кажем како он буде посаветаовао. Усталом, објективни да будемо, било би ван памети да буде другачије. Знам да ће ме сада лажна грађанска елита оптуживати да подржавам стварање диктатуре и ауторитарног система, али баш ме брига. На те примедбе, које су узгред јако глупе, не дајем ни пет пара. Износим оно што објективно огромна већина народа мисли. Реално, у Србији данас нема нико ауторитет као Вучић и тешко је замисливо да ће неко ко буде био председник Владе бити у стању да тај ауторитет угрози. Отуда, лично ми је потпуно небитно да ли ће премијер бити из СНС, СПС или нека нестраначка личност. Битно ми је да спроводи политику која се до сада водила и да има макар десети део енергије коју је Вучић поседовао.

На крају, када смо код места председника странке, апсолутно сам против да Вучић оде са челне позиције и свакако ћу гласати против уколико буде најавио да ће се повући са места страначког лидера. Тренутно у СНС не постоји особа која има ни приближно његов ауторитет, нити може да буде у стању да води толико велику организацију. Свако друго размишљање је без основа и спада у шалу и комику. Вучић је тај који држи на окупу страначко чланство и од чијег имена и презимена суштински зависи и резултат за СНС на изборима. Зато, без увијања и фолирања, Вучић мора да остане председник СНС.

Пристојност

Ко данас у Србији оспорава нечије докторате?

Веровали или не, има и оних који нису још увек ни факултет завршили. Да ли су ти докторати релевантни, да ли су плагијати, у то не желим да улазим, јер нисам компетентан, а убеђен сам да имам куд и камо више написаних и научних радова и диплома од тих који оспоравају, част изузецима. Међутим, Небојши Стефановићу су докторат оспоравала нека тројица из Лондона, од којих један у том моменту није још увек ни факултет завршио. И то се узимало као здраво за готово да је истинито. О докторату Синише Малог сам се једном приликом жестоко посвађао са добрим познаником који је докторат оспоравао, а да га претходно никада није ни прочитао, што ми је на крају разговорао признао. Ипак, пише штампа, говори се у јавности о томе, па онда се то усваја без икакве сумње. Е, видите, то је класичан пример непристојности и лицемерја.

Нешто слично се дешава и са оспоравањем постављења Бате Гашића на место директора БИА. Стручност за обављање тог посла оспоравају му они који никада у животу нису имали никакве додирне тачке са безбедношћу, осим ако случајно нису тајно радили за службу, што свакако не можемо да знамо. Читам изјаве разноразних ликова који су нашли за сходно да пљуну по Гашићу, мислећи да им то доноси некакав политички бенефит. За њих је то партијско постављење, претварање Агенције у партијску тајну полицију, срозавање рада БИА. Занимљиво је да у неком ранијем периоду нису имали ништа против када је службом руководио Саша Вукадиновић или је свим службама као координатор руководио Мики Ракић. Они, претпостављам, нису били чланови Демократске странке? Па куд се тада нису дрзнули да оспоравају њихову партијску припадност, па и стручност за те послове?  Или су они тада били више него кооперативни са западним фактором и ловили су као дивљач хашке сужње, па су зато били добр. Западни фактор се иначе одавно устремио на Гашића, још од периода када је почео да заводи ред у Министарству одбране, па је то заправо највећи разлог зашто су прозападни пешадинци који су за Вукадиновића и Ракића ћутали сада по задатку активирани? Гашићев кључни проблем је у томе што није на линији западног фактора. Мрзе га и о њему свашта измишљају само зато што је као министар одбране разноразне агенте који су вршљали по нашој војсци од исте отерао, а наше војне службе издигао на респектабилан ниво. Бар ми који смо чланови одбора за контролу служби безбедности у скупштини Србије то добро знамо. Гашићу ће се због тога до краја политичке каријере ловити сваки погрешан потез или ће се медијски правити хајка против њега. Њему ће се гледати шта је ручао, са ким се сусрео, шта му раде деца, да ли је неког увредио, како се ошишао, шта је обукао, јер се по задатку од њега мора да направи монструм. Отуда, наредних дана, месеци, година, очекујем да се стално обнавља галерија ликова која појма нема о безбедности и раду служби, а која ће по задатку, крајње непристојно, сејати измишљотине о Гашићу.

Наравно, Гашић неће бити једини. На удару ће бити свако ко је истински Вучићев сарадник, јер ударањем по њима суштински ће се ударати по Вучићу. Да ли је нешто истина или није, кога то брига.

Пристојност, шта то беше?

П.С. Да не заборавимо наводну аферу хеликоптер, којом Гашића највише гађају. Свим лицемерима који на овој теми желе да зараде политичке поене, што могу само са некрофилијом да повежем, постављам питање како би Бату Гашића називали да рецимо није дозволио да полети хеликоптер и да је беба умрла? Да ли би тада Гашић за другосрбијанску елиту био убица детета и шовинистички монструм који нема осећај за бошњачку децу?

Балкански рат

Балкан је такво место где увече када заспиш никада ниси сигуран да ли ће те дочекати мирно јутро. Док си рекао кекс догоди се политичка криза или ратни сукоб. Просто речено, Балкан је идеално место за сукобе интереса свих могућих сила, од оних великих, до нас на микроплану који се глођемо и млатимо због територије. Да се договоримо нисмо могли никад, односно, боље речено, нису нам велики ни давали прилику да се договоримо, али да заратимо сви са свима могли смо за дан. Наравно, сваки сукоб на Балкану историјски гледано имао је потпору великих који су своје интересе преламали преко наше грбаче. Тако ће бити и у наредном Балканском рату који нам се у виду црног облака надвија над главама.

Прекрајање граница на Балкану не може да се догоди без ратног сукоба. То је чињеница и то знају и креатори тог будућег рата. Тренутно траје фаза опипавања пулса. Све одвија у границама давања запаљивих изјава од стране политичара који су лутке на конопцу и који по задатку дају такве изјаве. Док они то раде, медији и одређени геополитички институти под контролом великих западних сила, углавном Амерички и Британски, објављују анализе о неопходности промена граница на Балкану, редефинисања односа међу балканским државама, наводно погубном утицају Русије који указују на неопходност већег присуства НАТО на Балкану и сл. На те „анализе“ увек се надовеже понеки ситнији чиновник из америчке администрације задужен за Балкан или британски почетник у њиховом „Форин офису“ који по задатку дају изјаве о Балкану као потенцијалном жаришту, гле чуда, због утицаја Русије. Потом се огласе некадашњи високи званичници поменутих земаља који су на Балкану водили ратове и креирали кризе, како би дириговано додатно потпалили својим изјавама комплетну ситуацију и освежили нам ружна сећања. Охрабрени таквим потезима послушници политичари на Балкану, попут Харадинаја, Тачија, Раме, Курти, Изетбеговића и њима сличних, крећу са лупањем у ратничке бубњеве умисливши да су они нешто битни. Такви су иначе најопаснији, јер у својој жељи да буду некакви нови национални лидери који ће свом народу проширити територију на уштрб комшија, спремни су на сваки вид удворништва према великима. То вам је ситуација као када посматрате дресираног мајмуна. Све док му не дате пушку, он вам је симпатична животиња, али када му дате митраљез у руке он неконтролисано почне да решета по свима док му дресер не каже да стане и да му врати пушку. На дресури су данас Харадинај, Тачи, Рама и њима слични. Када им газде буду рекле да започну сукоб, они ће то учинити без имало размишљања. Уосталом, није ли један од њих баш због тога недавно пуштен из кавеза?

Да закључим ово мучно писаније. Да ли ће доћи у перспективи до новог Балканског рата? Да, свакако ће доћи и чини ми се да га је немогуће избећи. Не зато што ми на Балкану прижељкујемо нову кланицу и крвопролиће, јер тако нешто прижељкују само психопате, већ зато што тај рат велики хоће. За реализацију започињања сукоба имају пуно својих дресираних мајмуна.

Шта Србија да ради?

Да буде спремна на најгоре. Наспрам себе имаће и дресере и мајмуне. Тешко је тада да рационалност изађе на површину. За почетак, Вучић би морао из владе, по дубини, да одстрани све оне који годинама, неки чак и више од деценије, са одређених позиција више раде за неке западне земље, него за сопствену државу. Са таквима унутар система немогуће је довољно оснажити државу и припремити је за не дај Боже најгори сценарио. Затим, сваку најаву сукоба на Балкану у западним медијима морамо озбиљно да схватимо, јер најаве новог Балканског рата у коме ће свако са сваким да се сукобљава не стижу из Србије, већ се преко западних медија контролисано пуштају у јавност ради опипавања пулса и наше реакције. Такође, сваку изјаву албанских политичара према нама морамо да узмемо као став САД или Велике Британије и да се припремамо за све могуће сценарије како не бисмо прошли као Македонија. Да упростимо, свуда и на сваком месту морамо да водимо бескомпромисну борбу за мир и спречавање било каквог рата, а суштински да се припремамо за најгоре.

Политички дијалог

Како протести јењававају, јер сами по себи су били бесмислени и без циља, тако се покреће тема у медијима путем које се на Вучића врши притисак да разговара са демонстрантима. Идеја за тако нешто стигла је од Јоханеса Хана, а већ сутрадан је почела да је разрађује Јелица Минић, чији тада као комунистички тужилац који је дошао главе чича Дражи није баш упражњавао политички дијалог са неистомишљеницима. Чак и унутар саме власти су се појавили они који се за то залажу, па је Ана Брнабић гостујући на америчкој Н1 дала подршку тим разговорима.

Лично сам увек присталица дијалога. Но, са друге стране, увек сам противник губљења времена у бесмисленим дијалозима. Прихватање Вучића да разговара са људима који тренутно шетају би било управо млаћење празне сламе и прича у празно. Зато се жестоко противим да Вучић на то пристане. Дијалог се води најпре када знате ко вам је са друге стране партнер у дијалогу. За сада нико жив нема појма, бар не јавно, ко организује протесте. Чим немате оног ко ће стати испред демонстраната и јасно формулисаних циљева протеста, самим тим немате са ким да разговарате. Премијер и изабрани председник државе једноставно не би смео себи да дозволи да свако ко са улице помисли да дође код њега на разговор то може и да учини. Слично је и са скупштином где су појединци помислили да преко појединих посланика могу да уђу и наводно посматрају рад парламента. Државне институције нису Алајбегова слама да у њих може ко и како хоће да улази, већ постоји стандардна процедура која се мора испоштовати.

Дијалог се води када постоји одређени проблем. Овде проблема објективно нема, већ се вештачки прави. На почетку демонстранти су изашли на улицу јер су били незадовољни изборним резултатима. То није разлог да се неко прими на разговор, јер личне фрустрације не могу да буду тема. Касније су се појавили неки захтеви, наводно студената из Новог Сада о којима се може разговарати, али је проблем што нико појма нема са ким да се разговара. Такође, мора свим да буде јасно да се дијалог не може водити на улици, већ у институцијама које су једине позване да проблеме решавају. Увек сам био да се поштује право мањине и да се разговара о темама које она кандидује, али оно што најпре мањина мора да уради то је да поштује вољу већине. За почетак би то било довољно. Потом да нам се јавно представе како бисмо знали са ким би потенцијално могли да разговарамо. Све док се макар ово не испуни, сулудо је тражити да Александар Вучић разговара са било ким ко данима малтретира грађане Београда тако што им ускраћује право слободе кретања у вечерњим часовима центром града.

На крају, још једном ћу нашој опозицији уделити добронамерни савет- маните се оваквих суицидних политичких потеза, већ формулишите некакву понуду која би се можда допала грађанима. Иду избори за град Београд, крените већ сада да пишете неки програм, јер ако будете у кампању ушли као што сте за председничке изборе то учинили, лоше вам се пише. Резултат ће вам бити још гори него на председничким изборима.

Скочи на траку са алаткама