Закон о финансирању невладиних организација

Уништење институција доводи до урушавања система. Најбољи начин да доведете до уништења институција је да их отргнете од државе и да их направите наводно независним. Оне тада заиста постају независне од државе, али улазе у тоталну зависност од невладиног сектора, односно оних који дотирају невладин сектор. Таквих примера имате колико хоћете. Рецимо бројне агенције које су измишљане само да би се од државе отеле надлежности. Тим агенцијама данас царује невладин сектор, док држава која их држи на буџету мора да трпи њихову „независност“. Практично, Влада као орган извршне власти, остаје без ингеренција у многим важним областима, министарства се своде на икебану, а доминацију преузима невладин сектор преко својих људи у измишљеним независним телима. Суштина је да се власт која није погодна неолибералним круговима доведе у апсурдну ситуацију а то је да нема могућности да уради ништа, јер свуда је коче агенције и тзв.независна тела, односно невладин сектор.

Посебан је проблем избор кадрова у те агенције. Данима се претходно веома агресивно припрема терен кроз медије који су финансирани споља да одређено лице из неке невладине организације је најбоље решење да постане члан одређеног независног тела, а ако се власт који случајем дрзне и супротстави таквом решењу, онда се поведе хајка и харанга на оне који су гласали против таквог предлога. Практично, већина за члана невладиног сектора се обезбеђује кроз најпримитивнији медијски притисак, а понекад и директном корупцијом. Лице које постане на тај начин део неког тзв.независног тела или агенције тада креће у обављање задатог му задатка, а то је да кроз наводну контролу власти, која је по правилу увек политички мотивисана како би се власт деградирала, заправо ради на урушавању система. Тако је то радио Саша Јанковић и тим у његовом кабинету заштитника грађана, тако то раде многи други.

Да се разумемо, немам ништа против невладиних организација, али имам против њиховог политичког утицаја, а посебно имам против њиховог политичког активизма. Тај утицај и активизам се дебело дотира, што се летимичним прегледом на сајтовима тих организација може видети, јер по правилу главни донатори су амбасада Велике Британије, амбасада Холандије, амбасада Норвешке, Сорош институти за отворено друштво, Рокфелер фондација, УСАИД као организација америчке владе, Национални институт за демократију (НЕД), итд. Немам ништа против ни овог вида финансирања, али сам присталица да се онда законски таквим организацијама онемогући било какав политички утицај у земљи. Не може онај ко се финансира из иностранства да се политички активира и да врши утицај у Србији. Зато сам сагласан са иницијативом која одавно постоји од стране покрета „Заветници“ да Србија по угледу на САД, Русију, Мађарску и још неке земље, донесе закон о финансирању невладиних организација. Са обе руке гласаћу за такво законско решење.

Знам да ћу овим ставом изнервирати и неке своје страначке колеге, као и крајње агресивну мањину која демонстрира бесциљно сваки дан по Београду, али сам веома срећан због тога. Сваки пут када невладин сектор и сви њихови твитераши са лажним и правим профилима крену да ме нападају и вређају, знам да сам нешто позитивно урадио. Овај закон је неопходан и увек ћу на њему инсистирати. Једном се мора подићи глас да се онима који се дотирају из иностранства зарад остварења политичког утицаја у Србији мора стати на пут, па нека мој глас буде први.

Медијска заступљеност

Само они који немају ништа да понуде народу кукају и цмиздре како су слабо заступљени у медијима. У ери друштвених мрежа тражити алиби за изборни фијаско зато што си наводно слабо медијски заступљен равно је тврдњи да је земља равна плоча. Сваки јутјуб снимак, добро написан фејсбук статус или твит, имају више прегледа него било каква досадна политичка телевизијска емисија. Проблем опозиције није слаба медијска заступљеност, јер она је у многим сегментима далеко израженија у односу на власт, већ је кључни проблем опозиције недостатак квалитетне понуде. То вам је исто као када у продавници имате бајату робу, а чудите се зашто нико не жели да купује код вас, већ код конкуренције.

Доказа за ову моју тврдњу има на претек. Кренимо нпр. од Бошка Обрадовића. Ево, бићу неко ко ће рећи да можда заиста није био у довољној мери медијски заступљен, мада, с обзиром на његову објективну политичку снагу то и није толико тачно. Но, нека буде да је управу. Искрен да будем, мени је ужасно криво што није био још више медијски заступљен, јер да јесте не би освојио ни тих два одсто колико је освојио. Ту чињеницу поткрепљујем тиме како је гласао његов најближи комшилук. Његовим комшијама у Чачку сигурно није био потребан ниједан медији да сазнају нешто о Бошку Обрадовићу, посебно не онима који живе на бирачком месту где Бошко гласа. Човек је на свом бирачком месту кроз иглене уши дошао до цензуса. Елем, када те најближе окружење тако оцени, онда можете мислити шта би вам се догодило када би вас шира јавност мало више упознала. Чачанин је и Вук Јеремић, који је руку на срце у селу свог оца нешто боље прошао, али је  генерално у Чачку доживео катастрофу. Може се узети сличан пример и за Сашу Јанковића, који је у својој родној Лозници прошао као бос по трњу са свега 15 одсто освојених гласова, што је резултат испод његовог просека на нивоу целе Србије. Нећете ми ваљда рећи да је Лозница величине Њујорка па да њени житељи не знају да им је Саша Јанковић земљак који је ту одрастао, завршио гимназију и провео добар део својих момачких дана.

Суштина приче је у бемисленој аргументацији о томе да би наводно већа медијска заступљеност опозиционих лидера, која свакако није била мала и која је у појединим медијима била чак и неукусна, наводно донела њима бољи резултат. Уколико заиста власт може да утиче на медије како тврде опозициони прваци тражећи себи алиби за изборну катастрофу, ја искрено молим Вучића да се у следећој кампањи власт уопште не појављује и да комплетан медијски простор уступи опозицији. Апсолутно сам уверен да би додатно медијско појављивање опозиције која нуди ово што је нудила у претходним изборима довело до тога да освоје још мање гласова. Овакву опозицију најискреније би свака власт на свету пожелела.

Да закључим, ви што данас демонстрирате јер вам се не допадају изборни резултати, као први и основни захтев требало је да истакнете промену опозиције. Тек када њу промените и када са мање мржње и острашћености кренете у политичку борбу, онда је ред да према властима испоставите одређене захтеве. Све док то не урадите, чини ми се да ћете морати после сваких избора тако незадовољни да излазите на улицу и да кукате што сте лоше прошли на изборима.

 

Политика без политике праћена обојеном револуцијом

Писао сам непосредно пред председничке изборе да опозицију суштински ти избори не занимају. Да су опозиционе кандидате ти избори занимали, понудили би макар какву политичку платформу. Кампања коју су водили била је политика без политике. Самим тим, они немају право да се љуте због изборне катастрофе коју су доживели, јер када људима не нудиш ништа на изборима можеш да очекујеш једнако ништа.

Опозиционе кандидате је занимао постизборни процес и за то су се они једино и припремали. Резултат им је био важан само у сегменту да Вучића доведу у позицију да евентуално буде на ивици да ли ће прећи фамозних 50 процената подршке. Да је та подршка била 50,5 или 51 проценат, исто вече би упали у Републичку изборну комисију и спалили сав материјал. Пошто је подршка ипак била надмоћна, од 55 процената и пошто су они заиста доживели тотали фијаско, онда су морали да сачекају један дан да им спонзори и планери дефинишу како да се понашају по плану Б. План Б је заклањање иза омладине, чак и средњошколске, што је срамно. Као што су водили кампању по принципу „политика без политике“, тако су и сада предузели корак да протестују зато што нису задовољни изборним резултатом, што је крајње оригиналан разлог у негативном контексту, јер тако нешто у цивилизованом свету се сматра најгорим примитивизмом. Воља народа је воља Бога која се мора поштовати, те самим тим иживљавање мањине над већином из разлога што је мањина поражена на изборима представља најгору одвратност, па чак и насиље.

Иначе, у спонтаност нисам никада веровао, па самим тим у неформална окупљања преко друштвених мрежа у више градова по Србији, са све припремљеним пропагандним материјалом и координисањем кретања колоне ка унапред одређеним циљевима, не могу да поверујем. Оно што видим на тим протестима је одлична обученост и унапред припремљена задужења за сваког активисту. Немам проблем са тим, само чему фолирање. Све је ово било припремано без обзира на исход избора. Свестан сам да ће трајати у континуитету, јер многима стабилна Србија није у интересу. Колорит ликова који излазе на протесте је занимљив. Има ту симпатизера „Десног сектора“ и украјнског Мајдана, анархиста, екстремних либерала, оних које ништа не занима осим провода… Има и некадашњих припадника подземља, који су ваљда сада напрасно одлучили да буду студенти, пропалих политичких лидера, има ту свега и свачега, само политике нема. Зато то и јесте опасно, јер када нема политике, руководите те мржња, а она доводи до хаоса.

Као грађанин ове земље апелујем на државу да ми омогући слободу кретања центром Београда, јер сам гласао за мир и стабилност. Нико нема право да ми то ускраћује. Нека демонстрира свако колико хоће, али у складу са законом. Скуп мора да буде пријављен, мора да се зна организатор и мора маршута да се одреди. Мањина нема право да малтретира већину и држава ту мора на делу да се покаже.

Што се тиче странке којој припадам, немојте се уљуљкивати у Вучићеву убедљиву победу, јер овима што праве уличне перформансе избори нису битни. Ово што се ради на улицама наших градова је заиста опасно и што се пре то схвати и припреми стратегија за одбрану од насилних обојених револуција, а три године уназад пишем и говорим о овим припремама, шансе да у држави остане мир и стабилност биће веће.

Сценарио

Да ли ће неко од бирача из ове кампање успети да запамти макар једну ставку некаквог програма који је понуђен од Јанковића или Јеремића? Радуловића и Обрадовића намерно изостављам из питања без обзира што су им методи у камапњи једнаки као Јанковићу и Јеремећу али суштински то су небитни кандидати, па нису толико релевантни. Но, вратимо се на ову двојицу фол озбиљних. Значи, наградно питање за све који ово прочитају је следеће- да ли сте уочили и да ли ћете драги грађани запамтити било шта из њиховог програма? Немама дилему да ће одговор бити негативан, јер истини за вољу од њиховог програма нико није видео ни П. То једноставно не постоји. Самим тим њихов мотив за изалазак на изборе није резултат, већ је циљ домоћи се фотеље на начин мимо избора. То нас доводи до онога шта ћемо упамтити из њихове кампање.

То што ћемо упамтити из кампање је њихово бесомучно понављање матрице да ће избори бити покрадени. Ту кампању је започео први Радуловић још пре три месеца као крајње небитна фигура, потом је преузео још небитнији Бошко Обрадовић, а онда су ова двојица, фол озбиљних кандидата, као шваба тралала то бесомучно понављали. Суштина је у Гебелсовском методу понављања неистине који се своди на то да сто пута изречена лаж постаје истина. Свакодневним понављањем приче како ће избори бити покрадени, без обзира на чињеницу да за тако нешто нисте пружили ниједан доказ, заправо усађујете свом тврдокорном бирачком телу да као противнике имате лопове који ће вас свакако покрасти, али и дајете себи алиби за пораз који је неминован, но баш зато што сте наводно покрадени тај пораз не морате да признате. То опет повлачи оправдање за потезе који ће уследити после избора, а то је оспоравање избора и њихова делегитимизација, заправо покушај довођења функционисања државе у блокаду.

Већ сада видим сценарио који креће од раних јутарњих часова током изборног дана који ће се покренути најпре преко друштвених мрежа. Константно ће се измишљати информације о наводном присиљавању бирача испред бирачких места од стране „батинаша браће Вучић“ да заокруже број шест, затим ће се лансирати информације о функционисању тзв.бугарског воза широм Србије, све то ће се „документовати“ фотографијама испред бирачких места на којима ћемо видети некакве опасне момке који се шетају и контролишу ко гласа и тако редом. Све то ћемо по цео дан читати и слушати, а онда ће увече уследити некаква заједничка конференција за штампу на којој ће се рећи да опозиција не признаје резултате нерегуларних избора, можда ће се упасти у РИК, испровоцирати инцидент и оно што је кључно, а дубоко верујем да се на томе веома интезивно ради, биће покушај интернационализације проблема. Циљ је да се издејствује по сваку цену обарање избора или потенцијални улазак у други круг, а тада наступају притисци и све оно на шта Јанковић и Јеремић рачунају, понајвише страна подршка. Зато имамо театрална напуштања седнице РИК-а, зато имамо подизање тензије, јер воља народа двојици фол озбиљних кандидата није ни битна. Битан је сценарио. Да су им избори битни написали би макар једну ставку програма.

Шта Вучићу преостаје као одоговор. Само убедљива победа. Његови бирачи су његова једина нада која може сценаристима да поквари сценарио. Други ресурс за одговор он нема.

Дао бих све да се преварим, али плашим се да се неће све завршити 2.априла. Сценаристи су спремни, глумци још више, представа може да почне.

Наши и њихови

Замислите ситуацију у којој Александар Вучић нареди да се онемогући новинарима „Данаса“ и Н1 да присуствују његовој конференцији за штампу. Хајде да погађамо како би у тој ситуацији реаговали самозвани апостоли независног новинарства из НУНС-а? Још боље од тога, хајде да замислимо какви би захтеви невладиног сектора уследили према Вучићу? Типујем да би се у најмању руку захтевало да Вучић поднесе оставку уз наравно оркестрирану кампању да се ради о тиранину, човеку који гуши слободу говора, итд. Међутим, када се новинарима неких других, очито за другосрбијанску елиту неподобних редакција, не дозволи да уђу на конференцију уцвељене супруге кандидата Јеремића, е то је онда крајње демократски гест. То је заправо нешто што је пожељно.

Када адвокату из Новог Сада, Мироју Јовановићу, само зато што је искористио своје законом утврђено право да оспори одлуку Републичке изборне комисије око проглашења нечије кандидатуре, стигне на стотине претећих смс порука и телефонских позива, то је такође сасвим уреду. Мироје није њихов, већ се дрзнуо да неког њиховог оспорава. Зато је ваљда дозвољено Мироја и упуцати, с обзиром да су му направили видео игрицу на друштвеним мрежама у којој му главу располућују. Обрнуто, када другосрбијанска елита три месеца уназад без икаквог покрића води кампању да ће избори бити покрадени, сви смо дужни да то прихватимо као здраво за готово. Не смемо ни да помислимо да ће избори бити регуларни, јер у том случају ми смо „сендвичари“ и „Вучићеви ботови“.

Када часопис у коме се пишу најгоре могуће бљувотине на рачун породице Александра Вучића отворено позове да се гласа за Вука Јеремића, а сам Вук Јеремић се не огради од такве подршке, што суштински значи да се слаже са фекалијама које се у том часопису изливају, то је ваљда нормално. Када он прозива брата Александра Вучића да је шеф мафије, изгледа да је и то сасвим уреду. Ником не пада на памет да реагује. Е, али ако се неко дрзне да његову супругу прозове, то је онда скандал. Онда гледамо и сузе, свеопште разумевање за њој нанети бол, читамо најгоре увреде на рачун оног који јој се извинио. Наравно, када њен муж сеје увреде, никада извињење нећемо дочекати. Слично је и код Саше Јанковића. Он када каже да „иза Вучића остају само жртве“ и рецимо помене Ћурувију као жртву, то му дође као нормална ствар. Међутим, када се помене истинска жртва у лику Предрага Гојковића која је остала у Јанковићевом стану, па још ако истину о погибији њиховог сина затражи породица Гојковић, онда је то напад на једног „дивног човека“ као што је Саша Јанковић. Онда сви знани и незнани стану у његову одбрану. Срђану Драгојевићу је дозвољено да људе из Српске напредне странке назива убицама и злим људима који желе да уведу војну хунту. До јуче је седео у тој истој власти са тим истим „убицама“, али његов речник је пожељан.

Зашто је све овако?

Зато што је другосрбијанска елита извршила поделу на „наше и њихове“. Наше не сме нико да пипне, нити да прозове, а њихове можете и да стрељате, то му дође као основни постулат у размишљању другосрбијанске елите о демократији. То што они раде је најгори фашизам, али он увек добије оправдање и постаје друштвено прихватљив. Зато мислим да они неће мирно прихватити пораз на изборима и зато мислим да Вучић неће успети да победи.

На крају, само замислите, ако данас као опозиција најнормалније избацују новинаре са конференција за штампу, шта мислите шта би радили када би се домогли власти?

Мислите о томе!

Безидејност

Политика је озбиљна, а не преварна делатност. Доказ томе је управо оно што се данас догађа опозицији у предизборној кампањи. Стравичан недостатак идеја, апсолутно немање програма, визије и способности да одређени број незадовољних људи у Србији каналишете кроз квалитетну опозициону понуду, узроковао је да се посегне за последњим видом борбе против Вучића у облику крајње банализације и обесмишљавања друштва кроз лик Белог Прелетачевића. Видевши да кампања Јеремићу и Јанковићу не иде од руке, те да је сасвим јасно да ће Вучић однети прилично убедљиву победу, сорошевска добро спонзорисана клика посегла је за последњу сламку спаса- исмевање. Рачунајући да дотични младеновчанин може да пробуди вечите доколичаре и оне које држава и уређени систем, па самим тим и избори, занимају као лањски снег, одлучили су се да заиграју на карту извођења на гласање баш таквих. То је свакако легитимно и апсолутно дозвољено, могло би се рећи и друштвено корисно. Ипак, то је најбољи показатељ колика безидејност влада на страни оних који су против Вучића. Ако је кључ борбе против Вучића кандидовање особе која се залаже за тотално омаловажавање свих традиционалних и друштвених вредности српског народа, без икакве жеље да се у тој пародији заложи за промену одређених аномалија који одавно постоје у српској политици, још од појаве првих странака у монархији, па и касније у социјалистичком једнопартијском систему, до поновног успостваљавања вишепартијског система, онда је то најбољи доказ да Вучић и ово за шта се данас залаже заиста нема алтернативу. Прелетачевић ће на изборима значајно оштетити опозицију, али то је већ проблем опозиције и оних који су га осмислили као пројекат.

Лично сам одувек презирао банализовање политичке сцене. Духовитост јесте корисна, али зна се где јој је место. Пред Србијом су бројни изазови и најмање што нам је потребно је спрдачина у политици. Баш због тих изазова очекивао сам у председничкој кампањи сучељавање идеја, али од тога нема ништа, јер на опозиционој страни идеје не постоје. Уместо идеја добили смо претње да ће се пуцати као у Македонији, да ће Вучићеве присталице добијати шамаре за врат, да ће бити обешене о бандере и теране на Голи оток, па све до тоталне спрдње са изборима. Могу да се сложим да функционисање државних институција одавно није на високом нивоу и свакако сам очекивао да опозиција понуди програм како да рецимо унапредимо њихов рад. Уместо тога добијамо покушај апсолутне апсурдизације целокупног система, што је ужасно лоше, јер и најгори систем је бољи од никаквог, а чини ми се да је једина идеја тих што све омаловажавају да немамо никакав систем. Зато позивам све оне који ово читају, да добро ставе прст на чело када гласају, јер Србија није заслужила да се са њом играмо.

За ову земљу су наши преци жртвовали своје животе да би ми данас имали слободу. Многи великани славом овенчани су нам оставили велику заоставштину да је баштинимо. Ово је земља славне историје и славне прошлости и најмање што ми имамо права је да од ње правимо циркус. Моја молба према грађанима је да не бацају гласове на егзотичне кандидате, већ да гласају ЗА нешто, а никако из ината ПРОТИВ нечега. Једну земљу имамо, волимо је и мислимо на њу и њену будућност.

Хоће ли бити избора?

Одмах по расписивању председничких избора, посматрајући реаговање појединих опозиционих кандидата и оних са жељом да се кандидују,  запитао сам се да ли ће се ти избори уопште одржати. У странци којој припадам колеге су ми рекле да беспотребно драматизујем ситуацију, али анализирајући искуства других држава стојим при ставу да заиста постоји могућност да се избори и не одрже. Односно, чак и да се одрже, немам дилему да је њихова делегитимизација увелико покренута и да без обзира на њихов исход, уколико опозициони кандидати доживе фијаско, биће проглашени за нерегуларне. Узгред, нисам од оних који су склони да износе самоуверено да ће Вучић бити сигурни победник још у првом кругу. Најпре зато што сматрам да Вучић уопште није сигуран победник, а посебно не у првом кругу. Истини за вољу, постоји шанса да Вучић победи у првом кругу, али рад осујећењу те шансе се увелико одвија, тако да чак и да се то догоди већ видим унапред спреман сценарио о наводној крађи избора који ће то делегитимизовати. Посебно ако се издигне на међународни ниво, што је по свим показатељима приоритетни циљ појединих опозиционих представника, уз организовану медијску логистику.

Зашто сам мишљења да ће до оваквих сценарија доћи? Најпре зато што у досадашњој кампањи од Вучићеве конкуренције, осим ако Шешеља изузмемо, нисмо чули ниједан детаљ некаквог програма који би био алтернатива овоме што данас ради Вучић. Стиче се утисак да Јеремића и Јанковића суштински кампања и избори не занимају. Чак и када разговорама са њиховим присталицама, они нигде не помињу могућност победе на изборима, већ се све своди на њихову жељу да „суде Вучићу“. Уосталом, најбоље се то види на друштвеним мрежама, где је било какав покушај рационалне полемике са њиховим присталицама немогућ. Ти људи, очито по задатку, константно наступају са увредама, што јасно указује да им је стратегија подизање тензије и стварање мржње према противнику. Свакако, на тај начин се не придобијају бирачи, јер нема тог пристојног човека коме се такав вид кампање допада. Напротив, таква кампања одбија људе и баца их апстиненцију. Но, као што написах, стратегија опозиционих кандидата и није да покушају кроз програм да придобију бираче, јер знају да је то у такмичењу са Вучићем узалудан посао. Њима је основни циљ да око себе хомогенизују оне који су екстремно против Вучића, а да већинини људи огаде изборе, јер им је то аргумент да избори немају легитимитет обзиром на слабу излазност. Суштински, мања излазност Вучићу не одговара, јер по свим реалним показатељима они који се највише колебају су управо Вучићеви потенцијални бирачи. То су људи који су помало разочарани досадашњим руковођењем државе током Вучићеве власти, али који суштински не би никада дали глас понуди коју осликава актуелна опозиција. Стратегија Јанковићевих и Јеремићевих присталица је да тим људима огади изборе и да они остану код куће. У ситуацији мале излазности јавља се могућност манипулисања како Вучић нема легитимитет, како је покрао изборе и како је победу обезбедио тако што је крађом избора натегао довољан проценат. Тада остаје улица као једино средство борбе и наравно западни амбасадори који ће једва чекати да Вучићу затегну конопац. Уосталом, када поједини опозициони функционери почну да најављују да ће се у Србији пуцати као у Македонији, а шта друго да помислимо, осим да се запитамо да ли ће се избори уопште и одржати.

Ломљење кичме на Балкану

Македонија је вероватно тек припрема за увелико прокључали балкански лонац у коме се сви кувамо као паприкаш који спремају бројне стране обавештајне службе, претежно западне, али и поједине источне. Суштина је ломљење кичме сваком ко покушава да од сопствене државе направи суверену земљу и да не буде ољуштен као трула банана. Припрема тог кувања је велика битка великих сила за утицајем на Балкану, јер после завршеног сукоба у Сирији и замрзнутог конфликта у Украјини, потребно је ново жариште, а Балкан је као душу дао за тако нешто. Да би сукоб био потпун неопходно је Србију убацити у машину, јер без Србије као највеће земље бивше СФРЈ нема ни сукоба. Отуда, бројне провокације које долазе од политичких патуљака попут Бакира Изетбеговића или тамо неког Ахметија у Македонији, па све до Тачија и Харадинајевих следбеника, нису ништа друго до изазивање наше реакције. Испитују нас где је граница наше трпељивости. За сада Вучић вешто ескивира да уђе у вртлог запаљивих изјава и сукоба, али ће се притисци и провокације свакако подизати. Посебно ако се покрене грађански рат у Македонији, који би по саму Србију имао несагледиве последице. Најпре због чињенице да би врло лако албански фактор могао да почне са одређеним дејствима и на нашој територији, а потом што је то за нашу економију веома лоше, јер ко ће објективно долазити у Србију и уопште на ове просторе да инвестира ако влада ризик од ратних сукоба. Нема потребе наглашавати што би се покретањем рата у Македонији Србији одсекао пут ка Грчкој, прекинула би се кинеска замисао од изградњи пруге Пиреј-Будимпешта, а потенцијална изградња руског гасовода била би у потпуности заборављена. Отуда са наше стране мора да се све учини да до потенцијалног сукоба не дође и зато морамо пуно неукусних кнедли да прогутамо. То једино може јак лидер, који има јасан циљ и зацртани пут, а у овом моменту је то искључиво Александар Вучић ако се погледа понуда на председничким изборима. То је разлог због чега се искрено прибојавам изазивања политичке нестабилности у Србији, јер многима који би да ломе кичму на Балкану не одговара политички стабилна Србија.

Ипак, ради поуке, вреди се замислити над једном чињеницом која јасно указује да никако не смете од земље да направите слепо послушничку творевину, а та чињеница се везује баш за Македонију. Не постоји ниједна ставка коју је запад према Македонији дао као задатак да се испуни, па чак и она која је на најгори могући начин понижавала македонско руководство и народ, а да није била прихваћена и испуњена од свих досадашњих политичких елита нашег јужног суседа. Такво слепо послушништво им се вратило баш на овај начин да су их исти ти који су их тако грозно понижавали управо и довели до ивице грађанског рата. Зато је Македонија одлична поука за Вучића да никако не пристаје на све могуће захтеве који се евентуално пред њега поставе и да увек наглашава да ће Србија водити самосталну политику. Било каква другачија политика може нас довесто до овога где је данас Македонија, па и Босна и Херцеговина.

Све у свему, чувајмо нашу политичку стабилности и пре свега љубоморно чувајмо земљу, јер је ломљење кичме на Балкану свим непослушним народима и њиховим лидерима увелико отпочело.

Медијска показна вежба

Уколико Вучићу није јасно шта му се у будуће припрема, то је могао да сагледа кроз извештавање домаћих медија о тзв.побуни народа у Румунији. Глорификовање протеста у свим извештајима, посебно оним које је РТС радио, била је права показна вежба за припрему сценарија насилног урушавања власти за који се навија да се догоди и у Србији. Од самог почетка протеста у Румунији свакоме ко добро познаје методе рада сорошевских организација јасно је било да је владина уредба којом се наводно легализује корупција како смо у медији могли чути, а што иначе није истина и њено доношење има историју о којој се може полемисати, била само обичан параван за суштински захтев- рушење владе. Та иста влада је у Румунији изабрана пре неких месец и по дана и на недавно одржаним изборима добила је скоро натполовичну већину, што свакако онима који су покренули њено рушење на улици није изгледа било много важно. Највећи грех те нове владе био је тај што је желела да куд и камо омекша односе између Русије и Румуније. Припрема је урађена по сценарију да у истом моменту у десет градова грађани „спонтано“ изађу на улице, а медији да покрену оркестрирану кампању против легално и легитимно изабране власти. Ваља се присетити да је Виктор Понта био принуђен да под притисцима поднесе оставку на место премијера Румуније само зато што је изгорела дискотека у Букурешту, што је само по себи апсолутни нонсенс. Сличан притисак је покушан поново на новог премијера и видећемо хоће ли успети. Практично, ово може бити показатељ Вучићу да без обзира на остварени легитимитет на изборима у случају његове победе или евентуалне победе Томислава Николића као кандидата Српске напредне странке, сличан сценарио из Букурешта може доживети и у Београду. Параван би рецимо била измишљена прича о крађи избора. У сваком случају, повод је најлакше измислити.

Вратимо се на извештавање домаћих медија о протестима у Букурешту. Суштина је била да се кроз извештаје сугерише српској јавности да и она може на улици да тражи правду, те да је револуционарно рушење власти нешто што је сасвим прихватљиво. Врло брзо смо на друштвеним мрежама имали захтеве да се и „Србија пробуди“, да се „угледамо на комшије“, да је дошло време за „народни бунт“. Почетни ефекат је остварен, а то је да један део екстремно наоштрене јавности против власти у својој глави преломи да су избори суштински бесмислени те да је улица једина солуција. Када се покрене први талас таквих протеста и када медији додатно засоле својим извештајима, неопходна маса за тзв.бунт лако ће се прикупити. Тада пада у воду сва прича о легалности и легитимности, јер чему поштовање закона када је улица закон, па се легитимност стиче револуцијом, а не вољом грађана.

Ипак, а то је оно што наши медији прећуткују, у Румунији се догодила и контрареволуција, што очито Соросевски медији нису очекивали рачунајући да ће препад бити сасвим довољан да се неко поколеба. Очигледно је да је за рушење власти на улици поред медија и лагања потребно да имате и куд и камо некакву народну подршку. То је оно што Вучића у овом моменту држи на власти. Колико год се трудили соросевски спин мајстори да подигну побуну код народа кроз разне приче о Савамали, наводној крађи избора и сличним спин конструкцијма за које се дају велике паре, народ ипак још увек не наседа на те глупости. Но, Гебелсовски метод- сто пут изречена лаж постаје истина- би временом можда могао да упали. На Вучићу и његовим сарадницима је да се добро припреме и да одоле тој кампањи.

Унапред спреман сценарио

Наизглед делује безазлено, па чак и комично, подношење кривичних пријава од стране Саше Радуловића за наводну крађу претходних избора коју су тобоже починили Александар Вучић, Ивица Дачић и Војислав Шешељ. Било ко ко се ишта разуме у изборни процес када чује или прочита оно што је Радуловић изјављивао и какве је „аргументе“ користио да би поткрепио своју тезу о покраденим изборима лако ће закључити да су будалаштине нешто на озбиљнијем нивоу од тога што је он изговорио. Но, цела та прича око крађе избора нити је безазлена, нити је случајно покренута, а бићу довољно слободан да изнесем тврдњу да је део унапред припремљеног сценарија који има за циљ да делегитимизује наступајуће председничке изборе.

Како време одмиче чини ми се да је свим опозиционим кандидатима и њиховим присташама све јасније да је Андрићев венац подједнако удаљен од њих баш као што је био и пре него што су кренули у кампању. С обзиром како је воде, лично сам убеђен да им је сада и нешто удаљенији. У небраном грожђу у коме су се нашли, и то у момемнту када избори нису још ни расписани, дубоко свесни да ће можда већ и у првом кругу ће морати да положе оружје, покрећу причу о крађи избора и већ је најављују као сигурну, без икаквих параметара и доказа, да ће се она заиста и догодити. Тиме заправо себи праве алиби за пораз који им је евидентан, али, са друге стране, унапред припремају и оштре своје бираче подижући им тензију до тога да их у том случају позову на улицу како би наводно одбранили демократију. Намера је да се уради нешто слично овоме што се дешава у САД, где поражена Сорос елита не може да прихвати вољу народа. Наравно, ту су чувени „независни“ медији који ће такође бити спремни да ускоче по задатку и да подижу тензије због наводне крађе избора. Циљ је делегитимисати изборе, самог председника државе и прогласити власт лоповском, те да је свима јасно да се она не може другачије оборити осим на улици, јер ће изборе увек да покраде.

Овог пута улог им је велики. Проблем им је масовност у подршци, али то ће се надоместити екстремизмом оних присталица које буду на улици. Ово је битка на живот и смрт пропале политике оличене данас у бар двојици кандидата, Јеремићу и Јанковићу, јер ако им се догоди да испред њих којим случајем буде Шешељ, то ће бити коначно закуцани ексер у мртвачки сандук политике коју су они репрезентовали све ове године. Отуда, немам дилему да је сценарио за насиље на улици већ спреман, а да је изговор унапред спремна прича о крађи избора.

П.С. Убеђен сам да ће највише радикализовати причу о крађи избора уколико кандидат буде Александар Вучић и ако их до ногу потуче још у првом кругу.

Скочи на траку са алаткама