Промена приступа

Претходннних дана као парламентарна делегација скупштине Србије при Парламентарној скупштини НАТО имали смо прилику да посетио Брисел и само седиште Парламентарне скупштине, као и главни штаб НАТО. Знам, одмах ће се пронаћи разни паметњаковићи да нам приговоре како смо издајници, јер смо тамо отишли, без обзира што је до скоро своју делагацију у тој истој Парламентарној скупштини имала и Руска Федерација као чланица програма „Партнерство за мир“. Но, овај текст и не пишем да би га читали такви који не желе ништа да читају и који о спољној политици сопствене државе не знају ништа, јер су још раније усвојили одређене постулате којих се држе као пијани плота, па макар то било и на њихову, али и на штету државе коју планирају да заступају. Дакле, Парламентарна скуштина НАТО је одлично место на коме српски посланици могу да изнесу ставове своје државе по многим питањима, посебно везаним за наше окружење и где смо истински уважени до те мере да се наш став страховито поштује без обзира што нисмо чланица НАТО, а ниво званичника који нас је дочекао у Бриселу такође довољно говори о све израженијем поштовању Србије. Довољно је нагласити да је заменица генералног секретара НАТО, Роз Готемелер, издвојила добрих 40 минута да са нама дискутује. Претходно смо имали састанке са готово свим битнијим шефовима политичких и војних одељења и одсека, што се ретко којој делегацији омогућава. Е, сад, добро је питање чиме смо ми заслужили толику пажњу и то је оно што бих желео у овом тексту да пробам да пружим као одређену анализу. Заиста, у више наврата су нам апсолутно сви нагласили да не виде никакав проблем да Србија не буде члан НАТО и да може слободно да има сарадњу са Руском Федерацијом какву год жели. Чак се нису бунили ни за Руски хуманитарни центар, нити за наше војне вежбе са Руском Федерацијом, већ су нам истакли да је то наше суверено право како ћемо сарађивати са Русијом. За њих је битно да ми будемо добри партнери, а то значи да оно што се договоримо у оквирима сарадње обострано испунимо. Искрено, све нас је тај крајње либералан став изненадио. Чак су и по питању Косова и Метохије у највећем делу изразили апсолутно разумевање наших ставова због чега наша јужна покрајина не би смела да добије војску и све су прилике да од те војске коју су Харадинај и Тачи замислили неће бити ништа, бар не неки дужи период. Дубоко су свесни свих проблема у прихватању НАТО као организације у Србији, јер знају да је агресија на нашу земљу нешто што се тешко заборавља. Но, како се мењају политичке прилике од периода до периода, тако се мењају и људи унутар самог НАТО, а то опет значи да су они спремни да према Србији имају крајње флексибилан приступ, што су нам у више наврата нагласили. Изразили су невероватну жељу да побољшају свој кредибилитет код Срба, што ће свакако бити изузетно тешко, али они желе по сваку цену да пробају и покретање те кампање можемо очекивати веома брзо. Све време су били упорни у томе да им кажемо на који начин би то могли да учине изражавајући спремност да потпуно промене приступ према Србији. Чак су нам отворено рекли да желе што више да раде са новинарима у Србији и да имају чешће семинаре и скупове на којима ће разговарати са људима из Србије. Такође, имају интерес да учествују у бројним пројектима и да на делу помогну подизање инфраструктуре, стипендирање одређених научних радова и добрих студената, да прошире сарадњу по питању школовања наших војних лица. Мислим да је ту наша велика шанса који бисмо морали да искористимо. Наравно, све то има и своју другу страну медаљу. Они, без дилеме, имају одређени интерес на Балкану, односно желе да то буде подручје под њиховом чврстом контролом које неће правити проблеме. Схватају да је, без обзира и када све одрале државе настале распадом СФРЈ до краја уђу у НАТО, ипак Србија та која је најбитнија. Познајући историјске и културне везе Срба са Русијом, а опет знајући да је однос Срба према НАТО веома негативан, они морају да буду хитрији у давању одређених бенефита Србији. То је наша прилика. Која год власт да буде у Србији, овакву прилику не сме да пропусти, јер нико нам не тражи да уђемо у НАТО, што је одлично, а можемо много кроз сарадњу, која је најмање војна, а далеко више је политичка, да постигнемо за наше интересе. На крају, мада се нас то не тиче много осим због чињеница да односи НАТО-Руска Федерација утичу страховито на човечанство, морам да приметим приличну опседнутост службеника у НАТО наводном руском пропагандом, али и њиховом очају јер не знају како да јој се супротставе. Да будем искрен, лично не видим ни чему се супротстављају, али да су односи исувише оптерећени у то нема дилеме. НАТО сав новац овог света даје на супротстављање Путину и његовој пропаганди и Руска Федерација је очито за НАТО гори непријатељ од Исламског тероризма. Бићу слободан да напишем како је то ужасно претеривање, но, као што рекох, нека се слонови туку. Ми као травка морамо да гледамо како да нас слонови не прегазе. За сада се добро чувамо.

Опозиција унутар власти

Само по себи крајње је контрадикторно да неко седи у власти и то у оној извршној, а да се понаша као опозиција, односно да све чини да ту исту власт минира кад год му се укаже прилика. Логика налаже да се власт таквој особи захвали и да потражи адекватну замену, међутим, најпре је логично, а пре свега и морално, да се та особа, с обзиром да је незадовољна својом позицијом у власти или евентуално радом власти у којој седи, сама понуди да поднесе оставку и да евентуално пређе у опозицију или се повуче неко време из политичког живота. Но, у Србији је изгледа морал одавно постао непостојећа категорија за многе који се домогну неке од функција.

Да не околишам. Ради се конкретно о актуелној потпредседници Владе, Зорани Михајловић, која је из потпуно нејасних разлога ушла у евидентан сукоб са министром Зораном Ђорђевићем око тога ко ће и какав ће предлога закона о родној равноправности заступати пред посланицима. Очигледно због тога што је дотична потпредседница умислила да она има искључиви монопол да тај закон напише и представи јавности, тек агресивна кампања коју је покренула око тог предлога закона и медијски спинови уперени против министра Ђорђевића, који узгред по закону једини може да тај закон представи пред парламентом, јасан су показатељ да је суштина тог закона искључиво лична промоција и вероватно добијање одређених поена код невладиног сектора, што је опет додатни поен код појединих амбасадора. Иначе, сам предлог закона какав је потпредседница владе намеравала да прогура је благо речено катастрофалан и непримењив, те је заиста добро што је тако нешто повучено. Но, о самој садржини и намерама неки други пут. Вратимо се на суштину, а то је све оно што је дотична чинила како би тај предлог закона прогурала.

Један дневни лист је објавио да је потпредседница владе преко своје саветнице уговарала са Александром Јерков из опозиционе Демократске странке на који начин да опозиција напада министра Ђорђевића, па и саму владу, због тог закона. Чак је и самог министра частила врло ружним и ниподаштавајућим епитетима. Уколико је истина то што је објавио тај дневни лист, а мислим да се са тим подацима, па и СМС порукама нико тек тако не би смео да игра, јер ризикује да попије жестоку тужбу, дотична потпредседница владе више у тој влади не би могла да остане ни секунде. А, вала ни у самој Српској напредној странци. Морално би било да поднесе оставку, мада, искрен да будем, то не очекујем од ње. Но, захтев за њено разрешење био би нормалан пут, јер не може се седети у влади, а уједно радити против те исте владе и њених чланова и то заједно са опозицијом. На страну то што јој ово није први овакав скандал који везује за себе и да је сличних било на претек због којих је, по мом мишљењу, Александар Вучић одавно требало да јој се захвали на сарадњи, али ово је нешто што је прешло све могуће границе. Уколико се сада не реагује, плашим се да ће се ући у фазу да више нико неће моћи да сноси никакве косеквенце за пропусте и скандале које чини и да ће сама власт показати катастрофалну слабост, односно, сама Зорана Михајловић ће показати да је јача и моћнија од свих у овој држави. Ово је и ударац за саму премијерку, јер у влади коју води држи особу која ради против те владе. Према томе, ако се утврди да је заиста Зорана Михајловић уговарала са опозицијом методе како да нападају њеног колегу у влади, па и саму владу и премијерку Брнабић, а изостане ли било каква реакција у смислу њеног разрешења из владе, плашим се да ће то бити јасан знак да се некима у овој држави допушта да раде шта год им падне напамет и да су јачи од система.

Иначе, за мене она више није део власти, а верујем и за велики број мојих колега. Што се мене тиче, стављам знак једнакости између ње и рецимо Александре Јерков. Обе су политички противници актуелне владе и Српске напредне странке.

Зашто све више презирем посао којим се бавим

Свако ко каже да је у Србији лепо бавити се политиком, тај нема појма шта говори. Одавно је политика у Србији престала са својом основном функцијом, а то је друштвена корист и идеолошка борба. Идеологије су у свету свуда отишле у заборав, а ово што је данас на делу је суровост и најпримитивнија борба за фотељу, без икакве жеље да се кандидује идеја.

У политику сам званично ушао са својих осамнаест година. Једва сам чекао дан када сам постао пунолетан, јер сам се и као мали доста интересовао за полтику и тај моменат када сам добио право да гласам и да се у странци политички активирам за мене је био разлог више да прославим своје пунолетство. Од тада, па до данас, прошао сам све могуће селекције- од лепљења плаката, активизма од врата до врата, дељења материјала по штандовима, писања саопштења, учења како странка дише, како функционише, држања трибина… Свакако, за све то време сам се школовао, завршио факултет, додатно се надограђивао, све са циљем да моје политичко деловање буде квалитетно и да ме људи доживе као озбиљног човека. Оно што нисам ни сањао да ће се догодити је вид политичке борбе против које нема решења, а то су друштвене мреже и медији који подржавају примитивизам који се преко истих испољава. Оне су све утицајније и ако те на њима нема, заправо те нема у политици. Како нисам неко ко воли да губи време препирући се са армијом имагинарних ликова, јер у тој препирци свакако губиш, онда доживљавам, као и већина мојих пријатеља за које гарантујем да су часно у политику ушли, да будем осрамоћен на најгори начин иако не знам шта сам било коме од тих људи икада скривио. Шта год да урадите, шта год да изјавите, колико год се трудили да се усавршите, да учите, да оставите нешто иза себе, увек ће се наћи одређени број идиота, нажалост веома утицајних по друштвеним мрежама, који ће вас ружити и блатити најгорим фекалијама. Искрен да будем, нисам навикао да се повлачим пред таквима и то је једини разлог зашто сам још увек активан у политици, али пошто такав вид политичке бробе узима све више маха све више увиђам да ја нисам адекватан за данашње политичке прилике. Отуда ме тај борбени жар који сам одувек имао и жеља да не попустим глупљима и пред примитивнима, све мање држи, јер упуштањем у борбу са таквима ризикујеш да постанеш као они.

Од бављења политиком у Србији данас заиста нема никакве користи. Ти који можда имају не баве се политиком. Они су тзв.ундерграунд играчи, подржани од ко зна којих спољњих структура и инволвирани у систем да се не појављују јавно, већ да из сенке раде свој посао. Људи који се политиком баве у Србији могу само да настрадају, што због тога што ће бити осрамоћени на најгори начин, најчешће без икаквог повода, што због тога што када падну са власти најчешће то буде крајње сурово. Судбина честитог човека у српској политици је следећа- док је на власти, биће урушаван најбруталније кроз плаћене кампање, сваки његов потез ће бити исмеван, водиће се ужасна кампања против њега у смислу да се против њега увећава свакодневно гнев народа, а онда као финале иде брутално рушење. Тек за неких десетак година сетићемо се да је он ипак био честит човек и да је имао неку визију, али до тада ћемо обележити њега и све његове потомке као најгори олош који је крив што се уопште родио.

Док сте део власти сви вас се сете. Тада сте свима напрасно драги, уважавају вас, воле са вама да се друже, Бог зна на какве пријеме вас позивају. Под обавезно те се сете ако можеш да им помогнеш да реше неки свој проблем или да их евентуално негде запослиш, посебно то чине они које по 20 година ниси виђао, а не дај Боже да им кажеш како то ниси у могућности одмах ће покренути језиву кампању против вас и на сваком месту ће говорити да сте најгори на кугли земаљској и како нећете да помогнете, а они знају да можете. Политичар на власти има све, а суштински нема ништа, јер то што је „све“ заправо је најгора лаж. Лажни пријатељи, лажна подршка и најгоре улизивање, то је суштински једино што имаш око себе. Посебно су ми одвратни ти пријеми по амбасадама, где видите гомилу никоговића који трчкарају од пријема до пријема како би купили наклоност неког из амбасаде због своје даље политичке каријере. Док се бавиш политиком, можеш само да изгубиш праве пријатеље, а посебно породицу. Она црпи последње атоме снаге да те подржи у борби са ветрењачама која је унапред изгубљена. Децу не виђаш, што је најгора могућа ствар и нема ништа горе него када ти супруга каже да те је дете видело на телевизору и рекло „тата“. Изнервиран од онога што по медијима прочиташ најгоре лажи о себи, а да не знаш ни зашто то неко пише, дођеш кући бесан и све то пренесеш на своје укућане.

Српска политичка сцена је суштински дубоко загађена. Позиви на убиство председника државе, позиви да му се „пиша по гробу“, да му се затре потомство, омаловажавање свега што покушава да уради, вређање његове породице, то је све оно што здрав разум не може и не сме да прихвати. Нажалост, плашим се да нам је то будућност у политичком опхођењу. Не желим да будем део такве политичке сцене и ово је кључни разлог због кога све више презирем посао којим се бавим. Дубоко свестан да шта год будем урадио, како год да се поставим, увек ћу бити намазан најгорим фекалијама, ја признајем да нисам у стању то да поднесем. За будуће озбиљно бављење политиком подтребни су људи челичних живаца и невероватно психички јаке особе које су спремне да све фекалије којима буду гађане лагано од себе мирисом отерају. Признајем, нисам такав, односно далеко сам од таквог и немам никакву дилему да ако друштвене мреже у будуће буду те које ће диктирати конверзацију на политичкој сцени, ја део такве политичке сцене сигурно нећу бити.

Страдање ближњих

Готово сви режими који нису били по вољи САД урушавани су тако што је америчка ЦИА до детаља проучавала све мане и врлине, навике, понашање, пријатеље и чланове породице, лидера тог режима на кога су се устремили. О томе је доста писано, неки од бивших обавештајаца ЦИА су касније по завршетку свог рада писали мемоаре или су сведочили у разноразним документарним серијалима. Неки од тих лидера су се и сами намештали својим деловањем, јер истини за вољу били су окрутни диктатори, али било је и туце оних који нису желели да служе америчким интересима јер су дубоко били супротстављени интересима земаља које су предводили, па је то био разлог њиховог најчешће насилног свргавања са власти. Код ових других поента деловања ЦИА је била у тактици како да се смуче сопственом народу, а најбољи начин је континуирано ружење чланова породице фиксиране мете. У свим случајевима до сада ово је била неизоставна ставка. Уколико је неко од чланова породице дотичног лидера заиста био бахат, задатак је био лакши. Тамо где то није случај било је потребно измишљати догађаје који ће бити толико уверљиви да било какви деманти ту нису од помоћи.

Нешто слично данас имамо у Србији. Дубоко свесни да против Александра Вучића немају ништа, јер није ништа украо, нити се лично богатио, једино што је преостало против њега је да се измишљају догађаји везани за његове најближе. Отуда, његов брат и син су најчешће мете. Проценивши да је Андреј Вучић неко ко је данас у најбољим годинама да нешто створи, а да му је син Данило у годинама када младост не мирује, они који проучавају и креирају те нападе веома перфидно лансирају измишљотине како би јавности приказали да се ради о крајње бахатим људима. Тако је Андреј Вучић у медијима описиван као „наркодилер који превози танкере кокаина из Колумбије“, „власник пола Срема и могих објеката на Фрушкој Гори“, „власник најелитнијих ресторана од Хоргоша до Драгаша“, „фалсификатор пасоша за припаднике Ал-Каиде“, „главни рекеташ у Србији“. Син Данило је, насупрот стрицу који „дрогу продаје“, „тежак уживалац кокаина“, „бахати младић који се туче по сплавовима“, „наследник монарха који се опија и малтретира обезбеђење“. Све ово се могло прочитати у нашим врлим медијима, а напади нису јењавали чак и када је на очиглед комплетне јавности жандармерија у тој невиђеној „Вучићевој диктатури“ пребила на мртво име рођеног брата тог истог „диктатора“. Да ли знате такав за такав пример у некој од диктатура? Наравно да не, али није ни битно. Битно је да се што више лажи пласира.

Зашто се ово ради?

Одговор је врло прост. Тактика измишљања догађаја кроз које ружите чланове породице политичког лидера на ког сте се усмерили доводи до тога да народ почне да верује да тај лидер и није тако сјајан када му се чланови породице тако бахато понашају. Самим тим, урушава се слика о њему као правичном политичком лидеру и прелази се на фазу негодовања према њему, а касније и отворене нетрпељивости у којој за сваки ваш лични неуспех имате ту могућност да окривите „диктатора“ који вам не дозвољава да боље живите, јер је бољи живот резервисан само за бахате чланове његове породице. Колико год пута да неко аргументовано демантује лажи које се износе, увек ће бити одређени проценат људи који ће на почетку само сумњати, а потом, када сто пута прочита разноразне лажи и измишљотине, у исте ће поверовати као да су гранитна истина. Отуда је председнику Вучићу, а посебно службама које га штите, приоритет у томе да заштити чланове своје породице од најпримитивнијег блаћења којима су изложени и којима ће тек бити изложени. Последњи случај са извесним Лајошом Чакањијем је најбољи доказ за ову тврдњу. Без обзира што је Чакањи демантовао лажи часописа „Таблод“ које је свуда по друштвеним мрежама ширио Бојан Пајтић, те демантије дежурни мрзитељи Александра Вучића на друштвеним мрежама нису желели да уваже. Напротив, наставили су бестидну кампању против његовог брата са све ставом да ће због тога Александар Вучић ускоро окончати свој живот, што је Бојан Пајтић такође „лајковао“ на твитеру.

Обзиром да познајем дуги низ година породицу Вучић, дужан сам да напишем и да јавности саопштим да све што је до сада написано о Андреју и Данилу је ноторна неистина и да они који су измишљали све ове о њима набројане гадости су монструми који образа немају. Када су тако спремни Александрову породицу да черече на правди Бога, можете само да помислите на шта су све спремни како би се домогли власти. Њима само поручујем кроз стих Владике Рада из „Горског вијенца“- „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“.

Скопље као Сегедин

Књига Тима Маршала „Игра сенки“ до детаља је описала на који начин се српска опозиција припремала за рушење Слободана Милошевића 2000.године. О томе су нешто касније сведочили и сами опозициони лидери, али суштина свега је у томе да се у мађарском граду Сегедину налазио центар за обуку тадашњег покрета „Отпор“ чије су активисте едуковали и ненасилном отпору обучавали пензионисани амерички официри. У Сегедину су се исплаћивале паре у кешу за опозиционо деловање и за рад тзв.независних медија, те коначно, из Сегедина су се осмишљаване све акције против Милошевићеве власти која је свакако била при свом крају.

Данас је уместо Сегедина центар премештен у Скопље. Сценарио је готово идентичан, додуше уз напредак технологије свакако савременији, а циљ му је подривање Републике Србије и урушавање легалне и летимно изабране власти. Ту круцијалну тврдњу да је Скопље постало оно што је некада био Сегедин изрекао је у као гост у у мојом ауторској емисији Иван Стоилковић, председник Демократске партије Срба у Македонији и она је апсолутно истинита.

Кренимо редом.

Током „Шарене револуције“ која се у Скопљу одвијала како би се урушио Никола Груевски и ВМРО на основу фабриковане афере „Прислушкивање“, провукла се теза да су се у Скопљу појавили активисти организације „Канвас“, ваљда дежурне организације за урушавање свих режима на које се Американци усмере. Методи демонстраната су били идентични оним методима које је оснивач „Отпора“, Срђа Поповић, примењивао од Београда, Тбилисија, Кијева и тако редом. Груевски је на једвите јаде смењен најгорим изборним инжињерингом, без обзира што је на изборима однео победу, а сада се показује прави циљ његовог рушења. Циљ је Србија, а да би се циљ остварио било је потребно направити адекаватан логистички центар за активности уперене против српских власти. Скопље је идеална локација за ту делатност. Велико присуство албанског фактора, крајње сервилна и послушна власт, близина Србији, транзитни пут ка Грчкој. Боље није могло.

Тамошња склепана влада Зорана Заева је под апсолутном контролом тамошњег америчког амбасадора, а и састављена је по наредби Брајана Хојт Јиа, америчког дипломате задуженог за Балкан.По додељеном задатку Заев спроводи све оне науме из зацртане „Тиранске платформе“- Албанцима препушта тоталну доминацију у власти, уводи насилно двојезичност и иде ка федерализацији земље. Са друге стране, испуњава задатке које се пред њега стављају за улазак у НАТО- Бугарима излази у сусрет све што затраже и пристаје на промену имена. Међутим, један од кључних задатака који му је поверен, а донекле је скопчан са „Тиранском платформом“ у оном делу који говори о наводном геноциду над Албанцима од 1912-1954.године, је тај да што више поквари односе са Србијом, па чак и да Србију исповоцира на одређену реакцију која би директно утицала да Србија буде проглашена за реметилачки фактор на Балкану. С тим у вези Заев је ангажовао бројне тзв.бизнисмене из Србије као саветнике и доделио им држављанства, а за које се зна да имају одређени утицај и моћ да раде на урушавању српске власти. Ради се о људима који су схватили да у Србији под Вучићем није више могуће пословање путем комбинације, па су од некадашњих Вучићевих савезника постали крвни непријатељи јер нису остварили свој наум- пљачку државе и њених предузећа позивајући се на познанство са Вучићем. Њихов задатак је организовање озбиљне мреже, што медијске, што политичке, која би деловала против власти у Београду. База им је у Скопљу, одакле црпе финансијска средства, праве пословне варијанте, организују обуке одређених активиста који би требало да покрену протесте по Београду, а у Београду је финална реализација активности. У целу причу је укључен и албански фактор који такође даје немерљиву логистику за обуку појединих активиста по Приштини. Падом Вучића Американци добијају трасиран пут за потпуно преузимање Србије и тоталну елиминацију тзв.руског утицаја на Балкану, Албанци више немају противника и пут ка зацртаним границама Велике Албаније може да крене са реализацијом, а тзв. српски бизнисмени поновну могућност да опустоше као ратни плен српска предузећа и да преузму монополе, баш како је то било до 2012.године.

Први пут када сам пре три године писао и говорио да су збивања у Скопљу показна вежба за Београд, многи су ми то оспоравали. Како су се догађаји одвијали и како се тренутно одвијају, испаде моја маленкост управу. Ово што сада пишем не пишем на основу своје пројекције. већ на основу бројних извора које имам у Македонији. Немам намеру никог да уверавам да ли је ово што пишем истина или није, једино чега се прибојавам је да за одређено време у будућности они који ми раније нису веровали не дођу до мене и кажу ми- еј, ипак си био управу. Тада ће већ бити увелико касно.

 

Дијалог немих

Нико нема жељу да реши вековни сукоб Срба и Албанаца. Најпре немају они који су га суштински и свесно започињали, велике силе, а потом немају ни сами Срби и Албанци. Односно, да будем прецизан, већи део њихових политичких елита, без обзира да ли су на врху власти или на самом дну по популарности, свима тај сукоб увек добро дође да се појаве у јавности и зараде по који политички поен. За нас Србе убедљиво је најгора опција замрзнути конфликт и само слепа особа или она која намерно не жели то да види због својих шићарџијских порива, причаће да је то по нас добра солуција. Велике силе то добро знају, посебно ове западне. Ове источне тренутно нису толико ни јаке ни утицајне да би могле било шта боље да нам понуде, а опет не би баш у потпуности да препусте западу овладавање овим простором, па је и њима замрзнути конфликт добро привремено решење док се евентуално за коју деценију не консолидују. Западне силе одлично познају демографску слику и јасно им је као дан да ће нас Срба за неких двадесет година бити свакако мање него данас. Уморни и исцрпљени од константног натезања око Косова и Метохије, додатно са још неколико спорадичних сукоба са Шиптарима као опомена да би већи сукоб увек могао да се покрене, запад игра јасну игру да млађе генерације Срба које ступају на јавну сцену и које дефинитивно желе прогрес, сигурну будућност, јачу економију, сигуран посао, путовања и миран живот, а опет, објективно немају никакве везе са сукобима њихових предака и увелико подучене у нашим школама по антинационалном моделу да историја само оптерећује ђаке, једноставно кажу- еј, носите то Косово. У томе лежи суштинска и највећа опасност. Зато запад не жели да чује за унутарсрпски дијалог, нити за било који дијалог Срба и Албанаца који би можда трајно решио сукоб. Испланирана стратегија по свему судећи иде онако како су наумили, јер за двадесет година нисам сигуран да ћемо имати више ресурса за борбу од овога што имамо данас, што је иначе наш усуд кроз цео прошли век. Сваки пут смо из кризе у кризу око Косова и Метохије улазили са све лошијом позицијом. Уколико бисмо сада за дужи временски период или чак трајно решили проблем са Шиптарима, наше шансе да очувамо Косово и Метохију су далеко веће. Зато запад то неће дозволити, већ ће ићи на наше изнуривање кроз замрзнути конфликт. Зато је Вучићев позив на најпре унутарсрпски дијалог, а потом и на људски дијалог са Албанцима, плашим се само позив на дијалог немих. Нити код Срба има довољно промишљености, нити је решење проблема било коме у свету у интересу.

Све ово пишем док читам различите текстове о прогресу у свету око виртуелних монета које би ускоро могле банке да затворе и о надреалном развоју ИТ технологије у свим могућим областима, посебно војној. Ми смо још увек заробљени у годинама у којима смо говорили колико смо једни друге побили и још увек се пребројавамо ко је кога више осакатио. Без икакве жеље да нашој деци оставимо чисту ситуацију, већ напротив, као да желимо да им оставимо оне метке које ми или наши преци нису потрошили, ваљда мислећи да је једино решење да једни друге истребимо. Велике патриоте ће из београдских кафана док певају о Косову и Метохији сваког ко позове на дијалог осудити да је велеиздајник не схватајући да је замрзавање конфликта суштински антипатриостки циљ и игра на карту запада те да запад њих тако блентаве и луде сјајно користи. Ови други који би рођеног оца и мајку продали само када би Теразије ушле у Евопску унију, говориће нам како су они били паметни деведесетих, а да сада ратнихушкачи зову на дијалог. По њима је најпаметније било да угасимо државу и никада да не истакнемо ништа у корист нашег народа и отаџбине. Ови трећи, којих је иначе највише и који разумеју зашто је важно да се разговара, ћуте. Код Срба је увек био проблем што се паметнији пред будалама повлаче. Искрено се плашим да се Вучић са својом иницијативом не повуче. То би био тежак пораз нормалне Србије и велика победа оних који су за дијалог немих.

Дискусија

Недавно сам добио позив новинара „Дојче велеа“ Немање Рујевића, на кога иначе Саша Радуловић врши најодвратније притиске због текста о неплаћеном порезу у САД, да будем гост у полемичкој емисији са колегиницом из опозиционих редова, Мариником Тепић. Иначе се увек радо одазивам на полемичке емисије где може здрава дискусија да се води и позив ме је заиста обрадовао. Проблем је што ретко ко из опозиције жели да дискутује, па ми се чак и догађало да одбијају унапред заказане полемике, а увек се жале како су цензурисани. У емисији коју водим позивао сам многе од њих икс пута, али одзив је био, уз част изузецима, никакав. Заправо, колеге из опозиције су одлучиле да углавном гостују сами са собом по медијима који су њима наклоњени и где имају унапред сервирана питања. Немам ништа против да гостујем и на тим медијима, али је проблем што позив готово никада не стиже са њихове стране или и ако стигне будете позвани углавном да будете соло гост где водитеља или водитељку неко претходно добро избрифује да крајње тендециозно води ту емисију не би ли гост, тј. моја маленкост, била дискредитована. Не волим тај тип гостовања, али и на тако нешто се углавном одазивам, по цену и да целу емисију или интервју потрошите на хиљаду пута препричане и прежвакане теме, јер увек рачунам да такав приступ више говори о ауторима, него о мени. Једино што готово никад не пристајем су документарне емисије одређених продукција које злонамерно када вас сниме узимају сегменте из снимљеног материјала и потом из офа креирају емисију по свом суду и нахођењу, а ви им дођете као покриће да су звали другу страну. Исто је и са текстовима у одређеним дневним и недељним издањима. Тада увек снимим шта сам изјавио, па то поставим на друштвене мреже како би себе заштитио од злоупотреба којима сам више пута био изложен, по цену да то наљути новинаре. Кога су змије уједале и од гуштера је опрезан.

Но, вратимо се на позив новинара Рујевића. Оно што ме је крајње негативно изненадило су коментари на друштвеним мрежама када је човек најавио госте у емисији. Одједном  дотичним твитерашима више није проблем што наводно у Вучићевој Србији нема полемике, већ је настао проблем што је Рујевић уопште помислио да прави полемичку емисију, јер шта има мене да позива. О увредама на мој рачун можда неком другом приликом. Искрено, нисам разумео зашто је проблем да дискутујемо. Са Мариником Тепић немам никаквих додирних тачака. Наши системи вредности су два различита света и верује да она исто то мисли, али заиста сматрам да је добро што смо дискутовали. Међутим, за не тако мали број опозиционих присталица то је проблем. Ваљда су само они Богом дани да нам објасне шта је једини и прави систем вредности, те свако ко се у то не уклапа у најмању руку би требало да буде брутално дискредитован. Опростите, али такво поимање политичког и уопште друштвеног живота је крајње нездраво. То ствара злу крв међу политички подељеним субјектима и не доприноси ничему.

Дакле, да се разумемо, док сам жив борићу се да дискутујем и да дискутујемо. Одлазићу да слушам трибине које организује опозиција, што иначе често практикујем, па таман ме тамо увек гледали као да је дух сишао међу њих. То ћу да чиним јер хоћу да чујем другачије мишљење и хоћу да видим и чујем због чега влада такво мишљење код тих људи. Увек ћу прихватати позиве на дискусију, од организације неке месне заједнице, до озбиљне телевизијске дебате. Само апелујем на поједине људе да сузбију мржњу у себи, да сумануте дискусије и тешке речи које лансирају преко друштвених мрежа оставе по страни и нека пробају са позивом на нормалан дијалог. Ја сам искрен и према себи, неретко сам и сам био пун негативног набоја и умео сам свашта да напишем, неретко и ако нисам тако мислио, а неретко да бих можда бранио и неодбрањиво, што је свакако грешка, али људи се, што је ваљда позитивно, временом мењају. Додуше, ни тада нисам бежао од дискусије, јер сам увек имао на уму да она спушта тензије. То топло саветујем и овим дежурним мрзитељима по друштвеним мрежама. Посебно саветујем опозицији која листом одбија дијалог око Косова и Метохије. Дискусија је та која много тога негативног може ка позитивном да каналише. Мислите о томе.

Рационалност

Најскупља реч у политици је „рационалност“. Свакако, она је и најпријатнија и најнепријатнија. Рецимо, када сте у прилици да противнику диктирате услове и саопштите му шта је рационално за њега, а вама то доноси огромне бенефите, то је сјајно. Не ваља када противник вама диктира услове. Тада је најгоре бити рационалан.

Нама, бар за сада још нико не диктира услове око Косова и Метохије. Што нам је диктирано, диктирано је, али свакако да постоји реална опасност да се диктирање обнови. Ако су нам услови диктирани када смо имали војску и полицију на Косову и Метохији, па и касније када смо одређене споразуме имали у нашим рукама, а које смо углавном изгубили лоше вођеном политиком, можете да мислите како ће се противници сада осилити када имамо заиста мало тога са чим можемо да маневришемо. Е, зато је потребан унутрашњи дијалог где ћемо се погледати у очи и рећи сами себи у каквој смо ситуацији и шта нам је чинити. Онај ко не жели рационално да приступа решавању политичке ситуације, казна му стиже у веома суровом облику. Може да изгуби и оно мало што има.

За почетак тог дијалога, уколико до њега уопште дође, јер нерационалним одбијањем опозиције за истим суштински се ствара велики проблем, најпре би требало јасно јавности рећи са чим ми располажемо по питању Косова и Метохије. Упрошћено речено, који су то наши ресурси- од људства, међународних споразума, реалне залеђине великих сила или реалних противника у виду великих сила, те рећи отворено народу- људи, ово је то што ми имамо, хајде да видимо шта нам је реалан домет. Јасно је да су Бриселски преговори достигли свој зенит и да они не дају више никакав резултат, односно служе углавном за исцрпљивање обе стране, али посебно Србије јер смо у нешто лошијој позицији од Албанаца. Ми свакако не морамо, нити било ко има намеру да призна независност Косова. То јесте карта коју држимо у рукама која је овима што нас притискају, а посебно самим Албанцима, ужасно велики проблем. Да је то све тек тако решено, не би нам тражили да им признамо нешто што је решено. Међутим, као и у покеру, увек јуриш за јачом картом, те је и нама потребно како ову карту коју имамо у рукама да појачамо. Уколико не седнемо да се сви лепо договоримо, нама ће и ова карта коју имамо ослабити. Уколико се договоримо, може да се догоди да Албанци буду нерационални, што нама даје шансу за одређене погодности.

Овде долазимо на сам наслов текста „Рационалност“. Понашање опозиције је апсолутно нерационално и штетно по државу. Било би корисно одбијање када би опозиција понудила алтернативни предлог. Међутим, тог предлога нема. Чим си против нечега, а немаш предлог за шта си, правиш штету својој опцији, али и држави. Уосталом, кроз сваки разговор, колико год да се са неким не слажеш, увек може да се роди здрава идеја. Да ли си тиме што одбијаш дијалог већи антивучевац? Можда јеси, али која је сврха тога? Можеш Вучића да не волиш колико год хоћеш, можеш да се не слажеш са његовом политиком, али предложи нешто боље осим изношења вулгазрних политичких квалификација према њему. Да ли си већи патриота? Свакако ниси, јер онај ко истински воли земљу предложио би ништа као алтернативу. То што радиш је играње на карту примитивног политиканства како би се позиционирао за евентуални цензус, што можда доноси опцији коју водиш краткорочни бенефит, али држави доноси штету. Дугорочно, доноси штету и опцији коју водиш, јер у крајњој линији Срби не воле нерационалне људе, посебно не екстреме. Срби су одувек били присталице политике проналажења решења, поучени тиме да је страдање народа услед крајње нерационалних историјских одлука било застрашујуће. Као доказ узмите само примере од Карађорђа па до данашњих дана и видећете када смо највише страдали, али и када нам је ишло боље. Да ли је било паметно нерационално понашање Карађорђевих устаника да крену на самог Султана и његову војску поред оправданог устанка против дахија које је и Султан подржао или је била паметнија Милошева политика која нам је као резулта донела два хатишерифа. Суштина је у томе да је Милош био далеко рационалнији и зато су Обреновићи историјски дали далеко већи допринос за српски народ.

Дијалог

Нисам разумео готово ниједну примедбу, а својски сам се трудио, коју су српски професионални опозиционари изнели на предлог председника државе о неопходности унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Да будем прецизан, нисам у њиховом одбијању ни наишао на примедбу, јер би примедба имала какву такву критику на тај председников потез, већ је суштина њиховог одговора била у априори одбијању разговора. Један од њих је своје одбијање образложио тиме да је „дијалог о Косову и Метохији водио још у детињству слушајући више стотина српских народних песама које је његова мајка знала напамет и да је за њега тај дијалог завршен, а да остаје само Лазарева клетва за оне који издају Косово“! На страну што је оваква изјава идиотска у правом смислу те речи и што она показује апсолутну незаинтересованост за будућност државе, већ се се своди на најпримитивније политикантско калкулисање и позиционирање на политичкој сцени, она додатно показује и то да политичар који тако нешто изјави суштински и нема никакав план и програм.

Неки други опозиционари су рекли да они неће да учествују на тим разговорима, јер је то по њима увод у издају и предају Косова и Метохије. Додуше, нису ни покушали да нам објасне како је то могуће да кроз унутрашњи дијалог направиш издају, али битно је било да се таква будалаштина проспе. Можда је и Његова Светост Патријарх Иринеј издајник, пошто је он прихватио иницијативу председника Републике? Елем, ни они, као ни онај опозиционар који нам је саопштио да је дијалог о Косову и Метохији завршио још у детињству, нису се потрудили да нам изложе неки свој план везан за Косово и Метохију. Опет, имали смо и оне који кажу да ће доћи да разговарају, али тврде да ми још нисмо јаки и да све док не ојачамо не би требало да покрећемо ту тему. Е, сад, то што нам никако не дају одговор када ћемо то бити толико снажни и јаки да бисмо о томе разговарали, а да ће са друге стране Албанци бити толико слаби, те да у тој варијанти ми можемо да им диктирамо услове, изгледа није много битно. Свима који тврде да сада није време за тај дијалог постављам питање- а када ће бити то време?

Све ово наводим као најбољи доказ тоталног одсуства било какве визије око Косова и Метохије комплетне српске политичке елите. Позивом на дијалог Вучић је на неки начин признао да сама власт нема план који би могао у будућности да буде чврст, реалан и одржив, те да јој је за стварање таквог плана неопходно сагласје комплетне јавности. На другој страни, опозиција је показала да тек нема ништа и да је и не занима било шта да направи, односно да је занимају само уско партијски интереси. Између реалних чињеница које сви знамо, а оне су да Србија неће да призна независност Косова и Метохије, а да Албанци неће ништа друго до независну државу, дужни смо да пронађемо решење које би довело до дугорочног мира и успостављања нормалних односа између Срба и Албанаца. Међутим, да бисмо могли о томе да разговарамо, ми најпре морамо сами да утврдимо шта ми хоћемо, а да те наше жеље буду реалне. Једнако колико је тешко направити било какав договор са Албанцима, а да будем искрен нисам оптимиста да ће се он икада направити, још је теже да се направи било какав договор између нас Срба. Скопчани између националних и уско партијских интереса, неретко нисмо спремни да реално сагледамо нашу позицију и то може изузетно скупо да нас кошта. Настављати било какав дијалог са Албанцима, а без претходно усаглашене стратегије са свим друштвеним чиниоцима, могла би да буде по нас кобна авантура.

Дијалог није издаја. Напротив, кроз дијалог се може доћи до изузетно добрих решења која би могла да нам буду од велике користи. Изгледа да ми Срби никада нећемо бити навикнути да једни друге чујемо. Уосталом, ако је Вучићев позив велеиздаја, ако је то тражење алибија за предају Косова и Метохије, па господо дођите да разговарате и разоткрите га до краја. Ипак, чини ми се да је ваш недостатак било какве конструктивне идеје и иницијативе суштински разлог вашег одбијања, јер сте дубоко свесни да би се то највише показало уколико бисте покушали да разговарате.

Врела јесен

Не волим да се бавим прорицањем, али ако се по јутру дан познаје, а лето је свакако период који се у политичком смислу сматра јутром јер даје назнаке одређених припрема за ужарена политичка збивања, власт чека крајње врела политичка јесен. Ближе се београдски избори које опозиција доживљава као питање живота и смрти, што је наравно знак за паљење сигналне лампице да се крене у фронтално урушавање Вучића и власти коју он предводи. Ови летњи штрајкови су само испитивање снага да се сагледа како ће власт реаговати. За сада је реакција била крајње одмерена, али од јесени када крену просветари, студенти, правосуђе, пољопривредници и многи други, највећим делом подстакнути од стране разних политичких група, па и разних страних служби које своје људе имају унутар тзв.дубоке државе, ситуација неће бити ни мало наивна. Као шлаг на торти ће бити протести око избора, да ли само београдских или додатно са њима и парламентарних, који како год да се заврше имаће своје друго полувреме у виду изазивања политичке кризе како су наводно покрадени.

Кључни проблем Вучићу уколико дође до вреле политичке јесени неће бити толико опозиција, већ сама власт, да будем прецизнији владајућа странка коју он предводи. Заправо, у припремама које теку за изазивањем политичке нестабилности у Србији, мислим да је Вучићу највећи проблем што ће имати заиста мало војске са којом ће моћи да се бори против сјајно организованог противника. Унутар саме Српске напредне странке веома мали број руководећих људи ће стати у његову одбрану, јер ће добар део њих калкулисати са пројекцијама будућих политичких епилога. Онај део руководилаца који буде стао уз њега тући ће се до краја, али нисам сигуран да има довољно снаге и ресурса да то изгура, а основни проблем је што је заиста мало њих успело да сагледа суштину вођења кампање против власти. Најгоре је што преовладава мишљење да су избори и победа на њима кључ за разрешење дилеме ко ће водити државу, али у пракси то није тако и избори не решавају политичку кризу, посебно ако је неко намерио да је изазове.

Садашња опозиција није кључни Вучићев противник, јер они су пешадија која форме ради излази на изборе и која говори оно што им се у некој од амбасада напише да кажу. Далеко већи проблем су му андерграунд политички активисти који су екстремни у ставовима против власти и који су веома добро спонзорисани. Њихова активизам по друштвеним мрежама то најбоље доказује, а за сада им јефокус деловања на младе људе који су набунтовнији. Један део њих се ушуњава лагано у синдикате и потпаљује раднике на причи „фабрике радницима“ причајући им да је самоуправљање једини лек. Да парадокс буде већи, највећим делом те екстремне фол левичарске организације финансирају српски тајкуни или амбасаде држава у којима се на само помињање комунизма гледа као на тероризам. Вучић тешко може да рачуна на подршку богатијег слоја становништва и зато му странци уз помоћ тајкуна праве унутар система бројне организације које директно делују на сиромашнији део становништва, посебно на младе и на раднике, како би га ту окрњили. Када погледате изборне резултате, лако ћете установити да је Вучић лагано губио рецимо на Дедињу, што много говори. Наравно да ти тајкуни неће никада после евентуалног рушења Вучића стати на страну сиротиње, већ напротив, као и после 5.октобра ту исту сиротињу ће додатно осиромашити, а своје рачуне и капитал додатно увећати и наравно да ће они поново са западним амбасадорима састављати будуће владе и писати законе, али за сада им сиротиња добро дође као топовско месо у борби против власти и они са њом сјајно манипулишу. Западни амбасадори, посебно амерички и британски, посебно су заинтересовани за изазивање кризе, јер како време буде одмицало и како буде све израженији сукоб интереса САД, ЕУ, Руса и Кинеза на Балкану, тако ће расти и притисак на нас да се определимо којем ћемо царству да се приволимо. За сада успевамо да притисцима одолимо, али они ће бити из дана у дан све израженији, а плашим се да су нам ресурси за одоловења притисцима тако јаких сила прилично оскудни.

Крајње је време, чак сматрам и да је истекло, да Вучић окупи око себе оне који су спремни да се боре како би се разрадила стратегија како одговорити на крајње негативну кампању која ће с јесени кренути против власти и њега самог. Ту најпре мислим на обично чланство у његовој странци и на онај део руководилаца који му је истински лојалан. Уколико се то не учини, власт ће се претворити у икебану која ће се константно бавити заустављањем лажних и циљано пројектованих афера, а од бављења развојем економије државе и њеног стратешког позиционирања у ери геополитичких превирања неће бити ништа.

 

Скочи на траку са алаткама